Поводом обележавања градске славе Свети Прокопије у Галерији „Божа Илић“ у Прокупљу, а у оквиру Духовних разговора беседио је Архимандрит Алексеј Богичевић, старешина манастира Светог Луке у близини Варварина, за који кажу, да га је личним залагањем унапредио до те мере, да је за веома кратко време, и од потпуно запуштеног планинског дела тог краја начинио процват, а сам постао чудо наших дана.
Беседи, у препуном холу галерије присуствовао је Владика нишки Арсеније са свештенством нишке Епархије, старешина прокупачке цркве „Свети Прокопије“ протонамесник Никола Илић са свештенством прокупачким, градоначелник Прокупља Милан Аранђеловић са сарадницима, као и бројни поштоваоци дела игумана Алексеја.
–Само пре неколико година на том месту владало је трње и непроходни честар а данас је тај исти пропланак над питомом моравском долином, култивисан видиковац, оивичен декоративним зидом и масивном средњевековном капијом, пун цвећа и дрвећа са манастиром Светог Луке који постаје нови духовни центар Србије, каже архимандрит игуман Алексеј.
О сећањима на своје монаштво и велике духовнике које је током свог монашког живота имао прилике да упозна архимандрит Алексеј Богићевић је написао две књиге „Приче из незаборава“ и „Дечанске и друге приче“.
У својој беседи рекао је да се као калуђер обликовао у манастиру Дечани, на Светој Гори, па потом четири године у Светој Земљи. У том периоду сусретао се са многим, најпознатијим православним духовницима прошлог века. Боравио је у Дивијевском манастиру Светог Серафима Саровског, одакле је донео за манастир Светог Луке и део Свечеве калуђерске мантије.
Магистрирао је 2000. године на Солунском универзитету, а његов рад „Хиландарски монаси у управи српске цркве“, штампан је и на грчком.
Игуман Алексеј је један од најпознатијих и најомиљенијих духовника данас у Србији јер је јако близак са верницима, који уме да одговара и на њихове телефонске позиве.
И овог пута у срдачном разговору са он је показао велику моћ сугестије и свете благости, којом је бираним речима успео да дочара калуђерски живот великих људи који су током Другог светског рата и касније у за њих тешко време комунизма, успели да сачувају дух народа и веру у Бога која је, како се касније показало била веома важна за опстанак, идентитет српског народа.
Током беседе игуман Алексеј присећао се као веома важног, тако јасно, као да је јуче било, дана када је замонашен на Светог Стефана Дечанског, за славу манастира Дечани 24. новембра у Дечанима.
–Мене је замонашио благопочивши патријарх Павле, али ми је духовник био отац Макарије. Пре бдења ме исповедао и, сећам се рекао ми „Немој сад да побегнеш, после исповести“ и „Чувај се, немој нешто да оставиш за страшни суд“. Ја тад нисам схватао шта то значи, присећао се игуман Алексеј који је тада по његовој причи, на монашењу добио име Константин, по Светом Благоверном Кнезу Константину.
–Некако, одувек су Руси играли важну улогу у мом животу, некад свесно а некад несвесно, с обзиром да је у Дечанима тај руски утицај био и пре мене и остао је тај руски дух. Мој духовник отац Макарије је живео у манастиру још за време архимандрита Теодосија, Руса, који је био атаман Козака. Та прича о оцу Теодосију у манастиру је била и сада је врло жива. Њега су чак и Шиптари много поштовали, звали су га сви „баћушка“. После тога тек 10 година касније сам постао монах са именом Константин, које сам баш заволео, звани Коста како ме и данас зову, наставља своја сећања игуман Алексеј и додаје да је доста дуго био и ђакон у манастиру Дечани.
–Ту сам провео 24 године, тако да су Дечани одувек, јер сам са 11 година ступио у манастир, били манастир мог детињства и моје младости. И данас кад сањам, ја сањам Дечане. Не сањам кућу у којој сам рођен, сањам Дечане. Сваки кутак је остао негде, тако, дубоко у мени. Као искушеник манастира Високих Дечана, приватно сам давао испите из Богословије. Имао сам ту срећу да, то је први пут да су матуранти из Призренске богословије позвани од Хиландара да посете Свету Гору и да беру маслине, те сам некако и ја ускочио, иако тада нисам био матурант, захваљујући благопочившем патријарху Иринеју, који је био тада ректор Богословије. Некако се брзо то средило да добијем и пасош, иако нисам био пунолетан и тако сам први пут видео море и видео Свету Гору. Такву какву сам је онда доживео, таква је Света Гора и данас, у мени. Другачију је некако не прихватам, без обзира што је претрпела извесне промене. Ја се трудим да те промене не видим, него онакву какву сам је први пут доживео, прича архимандрит Алексеј.
Он се у својим причама јасно сећао великих црквених личности почев од патријарха Павла кога је лично познавао и чијој благости и светости, поштењу и истинољубљу, како је рекао може да се прича на широко и надугачко, тако и других великодостојника, које назива патријарх Аврам, старац Мојсије, Никанор, старац Данило, па старац Арсеније каспијски, монах Гатон, старац Митрофан, па отац Григорије чувени, о којима говори са поштовањем и дивљењем као о недостижним узорима, и каже, да су га сачекивали тако радосно као да не желе да загрле само њега већ и цео свет.
–Такав је био неки њихов осмех, пун љубави и то је мени, овако, био подстрек какав би требало да будем и ја, мада нисам такав нажалост, рекао је игуман Алексеј, кога краси изузетан дар запажања и невероватно памћење у коме до танчина и ситних детаља може да опише сваки тренутак свог монашког прошлог живота.
За ово што је стало у моје књиге сећања могу да захвалим, сада благопочившем Владики Анфилохију који ми је током једног сусрета 2012. године, пошто смо пуно разговарали и присећали се прошлих времена, рекао „то обавезно мораш да запишеш“, рекао је Игуман Алексеј.
Своју беседу у прокупачкој Галерији „Божа Илић„ уочи великог празника градске славе Прокупља Светог Прокопија, игуман Алексеј је завршио речима -Прошлост је прошла, садашњости нема, будућност је неизвесна, а наше је да чекамо Христа васкрслог, који ће сигурно доћи.
