Књига o ратницима борцима за мир Поводом обележавања 24. годишњице НАТО агресије и почетка бомбардовања СР Југославије 1999. године у Народном музеју Топлице у Прокупљу промовисана је књига „Крвава граница“ потпуковника Војске Србије (ВС) Драгутина Димчевског посвећена борцима са Кошара који током тромесечног рата у фронтовској борби херојски од агресора одбранили границу Србије.
У препуном холу прокупачког музеја о књизи је говорио аутор потпуковник Драгутин Димчевски и његови саборци бригадни генерал ВС Зоран Лубура, Славиша Вучетић и Игор Величковић војници са Кошара, као и историчар музејски саветник прокупачког музеја Дарко Жарић.
-Ова књига представља спомен обележје о времену проведеном на граници ка Албанији у време најжешћих напада током НАТО агресије, рекао је потпуковник Димчевски, херој са Кошара. Он је подвукао да књига настала на изводима из његове радне бележнице и да говори о догађајима прибележеним током 1998. и 1999 и не само на догађајима које је он лично доживео, већ и на сећањима бораца, војника и старешина. Такође је истакао да је све то документовано званично у 53. граничном батаљону Приштинског корпуса којим је командовао, а да су неки делови преузети и из књиге „Јунаци отаџбине“.
-Битка на Кошарама само је централни догађај свих тих сукоба описаних у књизи, подвукао је Димчевски и нагласио да наслов његове књиге није инспирисан само догађајима новијег датума, већ је одабран због тога што је граница са Албанијом у дужем временском периоду, током деценија, била место где су Срби гинули, бивали мучки убијани и проливали крв.
-У књизи сам описао и то како су 1998. године почели масовни илегални преласци границе, али сам децидно навео само оне који су имали обележје агресије на нашу земљу. Први гранични инцидент је био 16. априла када смо спречили и похватали терористе, они су имали значајне губитке, а ми запленили велику количину наоружања. Онда су гранични инциденти постали готово свакодневни. За мене најтежи инцидент десио се 30. септембра када су терористи из Албаније упали на нашу територију и код карауле Морина минирали пут, а у реону карауле Кошаре поставили заседу, казао је Димчевски, подробније описујући те догађаје да би како је нагласио „на крају уследили догађаји из 1998. и 1999. године када је пало највише крви на тој граници“.
-Мој 53. гранични батаљон званично је угашен 28. фебруара 2.000. године, отишао је у легенду, а полако почео и да одлази и у заборав што је мени сметало, знајући колике је жртве тај батаљон поднео током НАТО агресије и све време су ми биле на уму моје белешке које сам током агресије водио. Још су ме људи стално запиткивали да им причам о догађајима са Кошара и мало помало родила се идеја о томе да напишем књигу, испричао је потпуковник Димчевски.
Говорећи о књизи мр Зоран Лубура, бригадни генерал у пензији рекао је да је свим члановима Савеза удружења бораца ослободилачких ратова (СУБНОР) у Врању, чији је он председник, драго што је удружењу указана част да буде издавач ове књиге.
-Државну границу са Албанијом обезбеђивала су три гранична батаљона наше војске. Сви су биле непосредно потчињени команди Приштинског корпуса у саставу треће армије. Кад погледате називе караула и видите да су то имена и презимена војника и граничара који су ту настрадали раније и карауле по њима добиле имена, доћи ћете до сазнања да тај гранични део наше државе никада није био потпуно миран, рекао је Лубура.
-Морам рећи да су граничари једна посебна врста људи, бирају се најбољи, најспособнији, војници прве категорије. Они имају посебну обуку у јединицама за обуку граничара и тек након тога се упућују на карауле. То је практично једини борбени задатак у миру, где чувајући границу војник може да употреби оружје и спречи угрожавање суверенитата и територијалног интегритета своје државе. Тамо се људи врло брзо сједине и функционишу као једна породица”, рекао је генерал Лубура, осврнувши се и на конкретне догађаје у пограничном подручју ка Албанији у време НАТО агресије.
Саша Радојевић, заставник и саборац Димчевског на Кошарама као заменик командира на тој караули, рекао је да му је то било прво радно место после завршетка средње војне школе.
-Имао сам тада 19 година о потпуковнику Димчевском могу само да кажем да о великим људима говоре њихова дела, а његово дело је успешна одбрана државне границе и територијалног суверенитета Србије, чиме се данас сви поносимо, рекао је Радојевић и нагласио да је од момента када је почео копнени напад у реону карауле Кошаре свих 67 дана Димчевски провео са својим војницима на фронту делећи њихову судбину.
Председник Скупштине СУБНОР Србије Мирољуб Стојчић је уручио Повељу Граду Прокупљу за дугогодишњу сарадњу и допринос у развијању традиција ослободилачких ратова коју је у име Града примила Милица Ерић члан Градског већа задужена за културу. Повеље и захвалнице уручене су и заслужнима.
У културном делу програма учествовао је хор „Деца неба“ Основне школе Ратко Павловић –Ћићко, под управом професорице Славице Стојановић, а стихове су говорили Анђелија Јеремић из Основне школе „Никодије Сртојановић –Татко“, Мила Стојановић ученица Медицинске школе из Прокупља и Слађана Теодоропулос, гошћа из Грчке.
Битка на Кошарама почела је 9. априла 1999. године, кад је кренула копнена агресија у садејству НАТО снага, Војске Албаније и ОВК и трајала је до 14. јуна 1999. У тој бици погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Снаге наше војске чинили су тада делови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде, те добровољци из земље и иностранства.
Драгутин Димчевски је пензионисани потпуковник Војске Југославије и заменик команданта 53. граничног батаљона током битке на Кошарама. Поводом 21. годишњице битке на Кошарама, председник Републике Србије Александар Вучић га је одликовао Орденом Белог орла са мачевима другог степена. Поред тога одликован је и Медаљом за заслуге, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом народне армије са сребрном звездом и Орденом за храброст.
