Гост овогодишњих „Драинчевих сусрета песника“, био је и познати песник, новинар и главни и одговорни уредник Радио Београда 2, Радоман Кањевац, који је у нашем граду имао књижевно вече. На тој књижевној вечери, која је носила назив „Грешне мисли на светим местима“, он је говорио своје нове и необјављене стихове. То је била прилика да поразговарамо са њим о стварима које га сада окупирају, новим песмама, наградама и боравку у нашем граду.

Први пут сте били на књижевној манифестацији „Драинчеви сусрети песника“, која се у Топлици, одржава више од пола века. Шта Ви мислите, колико је важно одржавати овакве манифестације?

– Овде сам дошао на позив Драгана Огњановића и библиотеке „Раде Драинац“. За мене учешће на овој манифестацији представља изузетну част, у години у којој обележавамо 80 година од смрти тог нашег великог песника. У нашој култури која понекад има кратко памћење веома је важно одржавати овакве манифестације и неговати сећање на наше највеће људе чије дело представља у исто време и путоказ и подсетник да ништа не почиње од нас.

Колико Вам је Драинац близак и има ли Ваша поезија било какве сличности са његовом? Да ли она може бити надахнуће за стварање?

– Раде Драинац је носио име које је у нашој поезији, још од Његоша, било нека врста заштитног знака за добру поезију. Ни Његошу, као ни Драинцу, то није било право име, али, кад се оно изговори, помислимо пре свега на једног од та два човека. Мени је Драинчева поетика веома блиска јер сам се и сам, понекад, осећао у исто време и као бандит и као песник. У стиховима тог „непријатеља академија, цркава и музеја“ има нешто од поетике читаве моје генерације, која је васпитавана на рок музици и критици свега постојећег.

Негде сте изјавили да се песник обично памти по једној песми. Шта мислите, по којој ће Вас памтити?

– То заиста не могу да Вам кажем. Римски издавач „Олтре ил Маре“ је недавно објавио моју књигу „Као рука низ врат контрабаса“ на италијанском језику. Та књига је, у извесном смислу, цела као једна песма, објавио сам и једну поему која је, такође, само једна песма у целој књизи. Људима су свакако најпознатије оне песме које сам писао за „Галију“, као што су „Да ли си спавала“, „Кад ме погледаш“, „На твојим уснама“. Мислим да ће се, у сваком случају, највише памтити оно што највише подсећа на мене, што не личи ни на једног другог песника.

О неким градовима сте написали песме пре него сте их посетили. Да ли ћете можда, неке стихове посветити Прокупљу? Какве утиске сте понели одавде у Београд?

– Наши јужни градови имају неку топлину која прија сваком човеку, одакле год он долази. Та топлина се осећа у ваздуху, у гостопримству и осећајности људи, какву ретко можете срести у другим крајевима. У Прокупљу сам се осећао као код куће и због неких, мени драгих, презимена које можете срести само у мом и у топличком крају.

Ви сте новинар и песник. Шта мислите чија реч је јача, новинара или песника?

– То је неупоредиво. Новинарска реч има ограничен век трајања. Песничка реч траје заувек.  Новинар пише за савременике. Песник, у неком узвишеном смислу, пише за други живот, за онај свет.

Да ли све песме морају имати и носити неку поруку читаоцима?

– Добра песма не мора да има никакву поруку. Довољно је да пробуди у Вама нешто што је необично, лепо, неописиво. Поруку можете послати и мобилним телефоном.

Пре готово три године сте добили награду „ЗЛАТНИ БЕОЧУГ“ Културно просветне заједнице Београд. Колико Вам уопште награде значе и да ли неку можете издвојити?

– У последњих неколико година добио сам и још неке награде. Прошле године сам добио награду „Димитрије Давидовић“, највећу годишњу награду Удружења новинара Србије, затим мени веома драгу награду „Печат Народног позоришта“, „Благодарје“  Удружења књижевника Србије и још неке мени веома драге награде. То је све лепо. Према наградама, међутим, имам помало амбивалентан однос. Никога не памтимо по наградама, ако није добио Нобелову награду. Човека памтимо по ономе што је урадио, написао, по неким песмама, сликама, књигама, филмовима.

Шта нам можете рећи о новим и необјављеним стиховима „Грешне мисли на светим местима“, које сте представили прокупачким љубитељима писане речи на „Драинчевим песничким сусретима?“

– То је наслов моје нове књиге песама, која ће, надам се, бити објављена ове године. То су песме које представљају наставак онога што сам до сада писао. Тај наслов је стих из једне песме у коме се каже да се истина, поред осталог, налази у „грешним мислима на светим местима“.

Да ли Вас сада нешто посебно окупира и да ли можда већ сада знате шта је следеће о чему ћете писати или о томе одлучује надахнуће, расположење…? Које теме Вас окупирају као песника, а које као новинара?

– Осим те књиге песама пишем једну књигу записа, бележака, утисака о разним темама и људима, неку врсту наставка књиге „Човек у сенци“, коју сам објавио пре десетак година у „Службеном гласнику“. Кад је реч о надахнућу и расположењу, за песму је неопходно надахнуће, а за друге књиге је најчешће довољно добро расположење.

Радио Београд 2 емитује посебне програме из области културе, уметности, музике, екологије, који се не могу чути на другим местима. Колико Вам то значи?

– Као што је и у поезији код неког аутора најбоље оно што не можете наћи код других песника, тако је и у медијима важно да имате оно што се не може чути на другим местима. Радио Београд 2 је програм који није за свакога, њега слушају само најобразованији, најкултурнији и најзахтевнији слушаоци. То је програм који већ 50 година сваког радног дана емитује поезију у интерпретацији аутора, сваког радног дана поподне има документарну репортажу, сваког дана емитује радио драму, чувену емисију народне музике „Од злата јабука“, додељује позната еколошка признања „Зелени“ и „Црни лист“. Узело би превише простора и времена да набрајам и друге наше емисије и програмске акције.

За крај, ако је то у реду, да нашим читаоцима, упутите неку поруку.

– Хвала вам на гостопримству и што, са таквом посвећеношћу, негујете сећање на једног великог песника.