На округлом столу „Књижевност јужне Србије некад и сад“, који је одржан у оквиру манифестације „Драинчеви сусрети песника“ у Народној библиотеци „Раде Драинац“, говорили су др Горан Максимовић, др Мирјана Бојанић Ћирковић, музејски саветник Јован Младеновић и представници Културно информационог центра „СПОНА“ из Северне Македоније Теодора Цветковић и Милош Стојковић.
Указујући на историјску и савремену перспективу књижевног живота на простору јужне Србије, др Горан Максимовић је рекао, да је из историјске перспективе појам „јужне Србије“ веома сложен и да обухвата, не само ову данашњу јужну Србију, која се налази у саставу Републике Србије, већ и просторе данашње Северне Македоније и простор, који сеже све до Солуна и егејске обале, али и књижевна дела и стварања, где је практично рођена српска књижевност.
-Први и најважнији сачувани писани документи, први трагови српске књижевности су настали на простору те македонске, егејске области. Оно што нас свакако интересује јесте, који су то најзначајнији писци, који репрезентују простор јужне Јрбије у том најширем значењу и појму и свако је од нас дао одређени поглед на те писце. Идеја оваквих књижевних сусрета јесте да се укаже, да на простору јужне Србије, имамо писце који су рођени на том простору, који су ту живели и стварали и тематизовали простор јужне Србије и живот људи на њему. Такође имамо и оне који су дошли са стране и живели на том простору и онда су такође тематизовали простор и живот људи јужне Србије, али и оне који су рођени на простору јужне Србије и отишли у друге крајеве, али су писали и стварали са том идејом и темом свога завичаја, рекао је, говорећи на тему „Књижевност јужне Србије некад и сад“, др Горан Максимовић.
Он је навео да је на пример Бранисалв Нушић један од писаца који води порекло са простора јужне Србије и да је један значајан део свога дела, посветио тим просторима, кроз путописе, кроз књижевност и читав низ других дела.
-Стеван Сремац је дошао на просторе јужне Србије, односно у Ниш и написао је једну од најбољих проза посвећених животу јужне Србије. Бора Станковић је рођен у Врању и аутентично је приказао живот Врања и јужне Србије, као неко ко је рођен на том простору и том дијалекту. Бранко Миљковић је један од тих песника XX века, који је такође рођен на просторима јужне Србије и који је читав тај простор пренео у неоромантичарску, односно метафизичку песничку димензију. Анђелко Крстић рођен у околини Охрида, али је такође писац, који је представио јужну Србију у оном најрепрезентативнијем погледу. Према томе простор јужне Србије је, као један од региона, на којима кроз историју живи српски народ, по свим књижевним и стваралачким делима, равноправан са осталим српским просторима и представља темељ српске духовности, књижевности, културе, у ових десет векова постојања, истакао је др Максимовић.
Позивајући се на истраживања Јована Цвијића, Мирјана Бојанић Ћирковић је појаснила да се наведени географски и друштвено-културни простор простирао на југу и југоистоку до Скопља, захватајући области од Кратова преко Овчег Поља, па преко Вардара.
-Као књижевно истроријски појам, књижевност Старе Србије обухвата дела писаца, који су стварали, вођени мисијом афирмације и очувања своје културе, језика и историје у том мултинационалном и мултиконфесионалном простору, рекла је Бојанић Ћирковић.
Она је је говорила и о сусретима тројице писаца простора Старе Србије, Григорија Божовића и Рада Драинца у Скопљу, описаном у Драинчевим путописима о јужној Србији, и Божовића са Анђелком Крстићем, исприповеданом у тексту „Код Чокалијскога бардаˮ, са циљем илустровања узајамног поштовања ових великих писаца и истицања њихове уједињености, у одређеним друштвеним и књижевним погледима.
Она је највише пажње посветила делу Анђелка Крстића, „учитеља из Дримколаˮ, који је за собом оставио значајна сведочанства о духовном и културном простору Старе Србије, нарочито области данашње Северне Македоније, али и забележио важне историјске чињенице у свом мемоарско-аутобиографском делу „Наши прециˮ, штампаном тек 2000. године под називом „Сећањаˮ.
Поред кратког увода у живот и рад овог писца (рођен је 1871. године у Лабуништу код Струге, оставио је вредна књижевна дела – роман „Трајанˮ, приповетке „Печалбарова женаˮ, „Вечито дужниˮ, „Отмицаˮ и др.), Бојанић Ћирковић је указала на борбу Анђелка Крстића за отварање српских школа у Дримколу, која је за последицу имала затварање писца у битољску тамницу, али и на печалбарство као начин живота тамошњег живља. Пажњу је посветила и проблему цензурисања романа „Трајанˮ, истакавши да су приређивачи овог романа, након Крстићеве смрти, избацивали „неподобнеˮ делове текста у вези са језичким, културним и друштвеним ставовима приповедача дела (и шире, самог писца).
На овом округлом столу, чија је тема била „Књижевност јужне Србије некад и сад“, указано је и на допринос проучавању књижевности Старе и јужне Србије путем два научна пројекта – „Новија књижевност Старе и Јужне Србије до Другог светског ратаˮ, и „Књижевна прошлост и садашњост на простору југоисточне Србијеˮ (при Огранку САНУ у Нишу).
Други наведени пројекат је и даље актуелан, а његов руководилац је проф. др Горан Максимовић са Департмана за србистику Филозофског факултета у Нишу.
