Млади Прокупчанин Ђорђе Митровић, који од рођења болује од ретке болести ,,артрогипоза”, представио је својим суграђанима своју прву књигу, аутобиографију под називом „Дрвене лутке“.

-Књига је осмишљена као извор надахнућа за друге особе, које се боре са сличним изазовима и надам се да ће моја прича мотивисати људе, да се суоче са својим баријерама, оснаже и наставе напред. Ова књига говори о мом животу, социјализацији и борби са болешћу ,,артрогипоза”. Желим да помогнем људима да превазиђу све проблеме, као што сам ја то учинио, да иду кроз живот са широким осмехом и отвореног срца, јер сам ја тако успео. Надам се да ће то људи и осетити док читају моју књигу, рекао је на промоцији овај хрбар момак, који зрачи невероватним оптимизмом.

-Треба живети живот пуним плућима и ја као особа са инвалидитетом желим да будем пример другима да, упркос свом инвалидитету, живе раме уз раме са својом заједницом, додаје овај храбри борац кроз живот.

Митровић у својој књизи дели своје личне изазове и тријумфе, које је доживео током свог живота. Он је у својој књизи описао све оне који су му помогли и били уз њега током његовог одрастања, а борба са болешћу од малих ногу није га само обликовала као особу, већ је инспирисала многе из његовог окружења да се боре и никада не посустају.

-Кључна личност, добровољно задужена за опоравак и негу Ђолетове душе, била је баба Миланка. Увек поред њега и за њега, увек пуна приче и песме. Заједно у болници, бањи, кући… Достојна замена уморним родитељима. Доносила је мир и сигурност кући и свом унуку. Цвркутао је Ђоле  поред баке и био срећан и послушан. Волео људе и живот, као и данас. Трудио се да из свега види само лепшу страну. А другари га волели тако бистрог и полетног. Мењали правила игре само да он може да учествује. Носили ранац, писали му белешке са табле, водили у кафић, прошли матурске и апсолвентске вечери, симпатије и озбиљна заљубљивања. Прошао је шерет Ђорђе све што је снашло његову генерацију. И добро и лоше. Наравно у оквиру својих физичких могућности. Увек позитиван и речит. Иза њега остаде осмогодишња школа, гимназија и студије на Топличкој академији. Тренутно је на мастер студијама. Озбиљан и по први пут мало уплашен и забринут. Извукао је највише што је могао из себе уз помоћ породице и свих драгих бића са којима је долазио у контакт. Оплеменио себе и показао другима како је живот леп и како се ваља борити за њега. Урадио све што се од њега тражило. И више од тога. Њему су проблем најобичније дневне обавезе. Шта даље? Ђорђе Митровић је рођен са физичким хендикепом. Лечење ће бити доживотно, али га то не спречава да снагом свог ума побеђује тамо где су други одавно пали, записала је рецензент Митровићеве књиге „Дрвене лутке“ Зорица Ивановић Гајевић.

Она је истакла да је сада ред на нама, на целом друштву да му помогнемо да и даље настави чврсто да хода на свом животном путу, који није био нимало лак.

-Лутка је стасала у лептира. Преображај је готов. Можда му ова крхка крила замене немоћне руке и вину га високо на позорници живота. Неки нови ветрови дувају. Шта ће донети Ђолету, не знам. Ред је да му се одужимо, да му помогнемо да се укључи у активности које му пријају и где може да да свој допринос. Кажу да је срећа стање ума? Ако је тако, Ђоле ће увек бити срећан, зато што то жели. Зато што не да, да га убеде у супротно. Зато што верује да су га сва досадашња искушења, прочистила снагом планинске реке. Жубор  живота Ђорђа Митровића улази у мирнији ток. Школске бриге остају иза њега. Можда је баш то, оно што га брине. Навикао је на акцију, рад, ред и дисциплину и другачије не бива. О чему сања Ђорђе Митровић, будући мастер инжењер фитофармације? Вероватно о свему, о чему и његова генерација. И више од њих, јер они много подразумевају, а он се труди да нађе могућност реализације, у свакодневној борби за један сасвим обичан дан. Још прегршт искушења на нејака плећа. Следећи корак је на нама, подржимо га и помозимо му, закључила је говорећи о овом младом и храбром ствараоцу и борцу кроз живот, његов рецензент Зорица Ивановић Гајевић.

Промоцију су отвориле Дуња и Данка Митровић, чланице Књижевне омладине Прокупља, песмом Иване Ђурковић о борби младог човека са наизглед нерешивим животним тешкоћама. Овај млади човек је пример тога да уз љубав и подршку најближих све може да се победи.

Ђорђе Митровић је део фондације „Хумана срца“, а подршку за публиковање своје животне приче, поред њих, пружили су му и Министрство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Град Прокупље.