Пријатељи и колеге недавно преминулог директора Народног музеја Топлице Драгослава Маринковића, њему у част приредили су вече сећања на дане које су проводили дружећи се и радећи са њим.  У једном су се сви сложили, а то је да он није био само њихов руководилац, већ и пријатељ, али и родитељ, уколико је било потребе и за таквим „родитељским“ саветом.

– Он је био Олимп овог града иако се у њему није родио. Уз још неколико људи тог времена који су чинили прокупачку културну елиту, највише је допринео развоју културе овог града. Много је радио и захваљујући њему, музеј је постао права домаћинска кућа са исто таквим пословањем, рекао је говорећи о њему историчар, музејски саветник у Народном музеју Топлице Петко Марјановић.

Марјановић је испричао да је Маринковић знао да нађе праве речи док разговара са људима. Умео је и да их процени и оцени, али ако треба и да их прекори. Њега нису волели само његови вршњаци, умео је он и са младима да склопи пријатељство. Шалио се често, највише на свој рачун. Лична пријатељства је врло често користио за добробит Музеја, који му је био друга кућа све до краја живота. И све док је могао да хода није прошао дан, а да није свратио у музеј да попије кафу. Радио је много и био је веома  поштован.

-Памтим га као строгог руководиоца. У време када је музеј почео да ради, радили смо и суботом и недељом. Он је био човек са изузетном енергијом, радио је много и сматрао је да мора да остави нешто за собом. Умео је два пута у току дана да оде за Београд да би завршио неки посао. Остварио је добру сарадњу са тадашњим директором Завода за заштиту споменика културе. Био је духовит човек, а у музеју је у оно време увек владало лепо расположење. Било је то спокојније време када смо најискреније умели да се нашалимо, а да се нико не увреди и не наљути. Били смо и део манифестације „Сусрети села“, на коју смо одлазили, јер се то подразумевало под друштвеним ангажовањем, које није смело да се одбије. Пошто је он као најстарији без размишљања“командовао“ кретање, ми млађи смо морали ту одлуку само да испоштујемо, испричала је археолог и музејски саветник Јулка Кузмановић Цветковић о Драгославу  Маринковићу са којим је радила у музеју од самог почетка.

Она је истакла да је много пројеката покренуто у време када је музеј стасавао, да и сада трају и заузимају важно место на културној карти Топлице и шире.

-На иницијативу некадашњег директора прокупачког музеја Драгослава Маринковића дограђен је део старе зграде поште, канцеларисјки и галеријски простор (1976-78.), а 1996. године Народни музеј Топлице  добија још једну галерију у центру града, галерију „Божа Илић“, нагласио је садашњи директор Музеја Дарко Жарић.

О Драгославу Маринковићу говорили су и Звездан Дробњаковић, Мирјана Бојовић,  Драган Дробњак, Милан Коматина, Мирослав Милошевић, Снежана Малешевић и Миливоје Маћејка.

Срђан Живковић је поштовање према овом великом и племенитом  човеку, чика Дацку, како га је он ословљавао, исказао песмом Мике Антића под називом „Ако ти јаве умро сам“.

Вечери сећања на Драгослава Маринковића, коју је организовао Народни музеј Топлице, присуствовала је и његова кћер Љиљана Маринковић.  Она се захвалила пријатељима свог оца што га се сећају и памте време и догађаје које су доживели са њим.