Педесета по реду књижевна манифестација „Драинчеви сусрети песника“ почела је синоћ у Народном музеју Топлице,када је пред бројним поштоваоцима Драинчевог дела,њему у част беседу казивао проф. др Гојко Тешић. Поезију великог топличког песника говорио је глумац Народног позоришта у Нишу Мики Јовић,а композиције „Еј,пукни зоро“ и „Чај горо“ извели су Стивен Демировић и Иван Стојановић.
– Педесет година трајања Драинчевих сусрета је доказ да су они изузетно важни као манифестација српске културе. Они нису само манифестација књижевне Топлице,већ и књижевне Србије,а сасвим слободно се може рећи да је имала велике и важне размере и на простору бивше Југославије,рекао је,говорећи о важности трајања ових књижевних сусрета,проф. др Гојко Тешић.
Беседећи Драинцу у част професор Тешић је истакао да овог значајног песника доживљава као најзначајнију европску чињеницу књижевног југа или књижевне Топлице,али и европску чињеницу српске културе и књижевности у најлепшем смислу те речи.
– Кад ово кажем онда имам у виду нешто што је нека врста његове књижевне географије,која је можда нека врста његовог суматраизма,који је он назвао својим хипнизмом. Дакле,Драинац је у сновима путовао по светској мапи и на неки начин је у српску културу увео важне симболе европских и светске литературе у најлепшем смислу те речи. Неко ко није имао лак живот,већ трагичан на неки начин и стално у некој врсти егзистенцијалне недаће и невоље,успевао је да своју литературу и своју поезију задржи на највишем стваралачком нивоу и тако сам себе упише у оно што је европски модернитет унутар српске књижевности. На тај начин равноправно је стао раме уз раме са најзначајнијим песницима попут Растка Петровића,Милоша Црњанског,Момчила Настасијевића,Станислава Винавера,не само међуратног раздобља,већ уопште,нагласио је Тешић.
Према мишљењу овог поштоваоца и заљубљеника у Драинчево стваралаштво,сам Драинац се на маргини модерне културе доста дуго налазио,чак до негде шездесетих година.
– Између два рата наш велики Драинац је био на књижевном левом фронту,јер је био један од најжешћих полемичара,што је био и разлог да буде стављен на маргину. Они који су годинама после рата били књижевни господари,надреалисти и писци покрета социјалне литературе,односно с једне стране модернисти,с друге реалисти,створили су сукоб модерног и старинског,традиционалног,изложио је проф. др Тешић наводећи да је педесетих година Драинац припадао такозваном корпусу модернизма између два рата,а то је у тим годинама било идеолошки сумњиво или стављено просто у онај простор такозване књижевне деснице,што га је опет одредило да буде у сукобу и са десницом,а и са књижевном левицом у овом периоду.
Поезија Драинца била је према мишљењу беседника драинистичка,а сам песник је био ратник,једна врста модерног Дон Кихота у српској књижевности.
– Оно што је нека врста мог књижевно-историјског улога,јесте чињеница да сам успео да савладам ту огромну грађу и да докажем кроз десет Драинчевих томова да он није само апаш,боем и вагабунд,него велика књижевна фигура српске књижевности,закључио је проф. др Гојко Тешић беседећи о Драинцу и подвукао да је доста дуго владало мишљење да је боемија заправо уништила овог песника,а онда се испоставило да је најзначајнији српски боем оставио огромно дело у наслеђе српској култури и у квантитативном и у квалитативном смислу.
