Са пуно тишине и ћутања,невештим скривањем погледа,ученици трећег један одељења прокупачке Гимназије исказали су осећање туге зато што им професорка српског језика Љиљана Булајић неће предавати у четвртом разреду,јер одлази у пензију. Да су растанци тешки,видело се у очима ових ученика,јер их је она,најпре као педагог,а онда предметни наставник,поред редовног градива учила и лекцијама живота.

Од првог дана кад су примљени под окриље ове велике установе,када су први пут сели у школске клупе са измешаним осећањима поноса и страха,били су упозоравани на понашање,обавезе и одговорности које носи њихов нови положај. Нико их од тих нових лица није утешио,охрабрио и објаснио сврху школовања,нити показао да их разуме као професорка Булајић. Ово су исткли ученици овог одељења,који су приликом наше посете имали последњи час код ње.

– Одлазим пуна срца радости,али и туге. Радости што сам провела свој животни век међу младим људима,а туге што се растајем од деце. Памтићу овај свој рад по осећању које се појави кад улазим у учионицу. То је јединствено осећање одговорности и радости што сусрећем толико пари очију које гледају у мене. Као и то што ћу вероватно ја подстаћи неку нову радост,то је генерално оно што ћу однети из свог радног века и што ћу вечно памтити,рекла је професорка српског језика Љиљана Булајић.

Она је деци била не само професор,већ и пријатељ који им је указивао на грешке,како поново не би правили исте.

– Она нас је научила да будемо добри људи,да разумемо једни друге и да праштамо. Са њом смо кроз позната дела наших и светских писаца сазнали много тога о животу. Трудићемо се да све то што смо од ње научили и применимо у животу,како би имали што мање тешкоћа,рекла је ученица овог одељења Миа Марић.

– Ми смо грешили много,почев од непрочитане лектире,ненаучених песмица,ненаписаних домаћих задатака. Међутим,готово увек она нам је опраштала уз мудре речи које су нам указивале на пропусте,додала је Марина Ранкић.

Несумњиво је да је за 40 година рада професорка Љиљана Булајић постигла много и да сасвим заслужено иде у пензију,али и њена и туга деце којој је предавала је неописива и велика. Свој радни век започела је још давне 1974. године,најпре у Пољопривредној школи „Радош Јовановић Сеља“,а потом од 1986. у Гимназији,за коју је,како каже,вежу најлепше успомене и сећања.

– Школа ће ми недостајати свакако много. Игром случаја ја сам рођена у школској згради,јер су моји родитељи били учитељи. Младим колегама бих поручила да воле децу,јер она су увек иста,а ми се мењамо. Ученицима бих рекла да је суштина њиховог школовања стицање знања и љубави према књизи,нагласила је Булајић.

Она је истакла да ће време које је у школи даровала деци посветити својим унуцима и да ће се,по ко зна који пут,вратити читању омиљених руских класика Толстоја и Достојевског.

– Интересоваћу се ивек за моје ученике,али празнине ће бити,јер нећу бити са њима свакодневно. Неки део тога мора да остане,јер се не може свака празнина испунити,подвукла је професорка српског језика у прокупачкој Гимназији Љиљана Булајић.