Први роман дугогодишњег професора српског језика Зоре Поповић,под називом „Град низ брдо“ представљен је пред бројним љубитељима писане речи у Народном музеју Топлице.О њему су говориле професори прокупачке Гимназије, руског Зорица Ковачевић и српског језика Соња Ђуровић,али и сам аутор.
Роман „Град низ брдо“,богат је великим бројем ликова и догађаја. Они су низани један на други,самостални су,али су повезани временом.
У делу се уочава један ритам казивања,који се састоји из низа прича са конкретним ликовима,што са аутентичним,што са измењеним именима.
-Све је сведено на ниво једноставности,или је можда боље рећи,подигнуто на ниво једноставности,јер се то једначи са савршеним. Аутор нас лако увуче у причу и ми,читаоци,испијамо чашу уметности са задовољством,усхићеношћу и потребом да те „течности“ не нестане,рекла је проф.Соња Ђуровић,говорећи о роману.
Аутор говори о једном лепом животу,који је прошао и оставио успомене,сећања,искуства и поруке које су „будуће одбране“. Роман се завршава мотивом свести о неминовном губитку свега који се као лајтмотив јавља неколико пута у роману,почев од мотоа романа „Осврни се за собом. Шта видиш? Прохујало време. Зачас.“
-Роман сам писала годину ипо дана и радовала се сваком реду. Било је и лепо и лако,али истовремено и тешко. Желела сам да напишем редове о једном лепом времену,о образовању,одрастању,о животу гимназијалаца,али и студентском животу. Сви моји ликови су стварни,неки су још са нама,а неки нису. Желела сам да успем да завршим овај први роман и да они људи о којима се у њему и говори успеју да га прочитају,нагласила је аутор романа „Град низ брдо“ Зора Поповић.
Према мишљењу Ђуровићеве у роману се неизбежно намеће мисао о времену,његовој пролазности и брзини дешавања,али и о жалу за оним што је прошло,јер је прошло,а да нас нико није научио како се растати од људи,а да нас растанак не боли. То је мисао која аутора само тренутно заустави,а онда уследи мисаона светлост,тип андрићевске мисли о животу чуду : „Живот вуче људе. Увек се наставља. Увек га има. Лепота има.“
-Како се роман у руке узме,тако се већ на насловној страни,на корицама наиђе на отворена врата што наговештава гостопримство у један лепи светли свет шездесетих година. Онда уследи надахнута прича о времену писама,фотографија и мириса „покошеног сена“. Тако да се роман истовремено и чита и гледа и осећа. То књижевница у роману и каже: „Осећања су човеку на кожи и у очима“,истакла је Ђуровић.
У свом првом роману „Град низ брдо“ Зора Поповић је говорила о времену и догађајима у Прокупљу и Београду,а у другом ће како каже,пажњу посветити само Прокупљу. Они који су прочитали први роман овог аутора,сабирајући сву палету утисака, већ се радују његовом продужетку, како би сазнали шта се даље дешавало са Лором и свима онима који су на било који начин били део њеног живота.
