Историја Прокупља - Град Прокупље

Кратка историја Прокупља

Област Топлица се налази на југу Србије, у области централног Балкана. Река Топлица по којој је читав крај добио име извире испод Копаоника и тече на исток у дужини од 136 км.

Плодно тле, идеална надморска висина, рудно богатство, богатство термалних и минералних извора, долинске равнице и брдовито залеђе са многобројним могућностима експлоатације, врло рано су привукли праисторијске заједнице да на таквим изузетно погодним местима заснују своја станишта што је и потврђено археолошким истраживањима. Најстарија неолитска станишта из старијег каменог доба (старчевачка култура-средњи неолит) приближно VII-VI миленијум пре Христа налазе се у селу Вича (откривено 1909. године), у Доњој Трнави и Доњој Бресници.

Стари век

У Плочнику је 1927. године откривено значајно насеље које је на основу остатака архитектуре и покретног археолошког материјала хронолошки опредељено у касни неолит и енеолит (млађе камено и рано бакарно доба) из периода V-IV миленијума пре Христа. Локалитет се и данас истражује.

Мирни развој људских заједница током неолита који је трајао више хиљада година, у Јужном Поморављу прекинут је продором носиоца Бубањско-хумске културе, динамичних степских сточара из области Понта и јужне Русије, који се појавио и стабилизовао у области бугарског и румунског Подунавља.

Под притиском, староседелачко становништво се помера или сажима са новопридошлим елементима и у том мешању настају и прве заједнице Индоевропљана на Балкану који се касније, од XIII века пре Христа диференцирају као Илири, Трачани, Трибали и Дарданци који насељавају и наше пределе.

Из периода дарданске доминације у Топлици, у селу Доња Топоница откривена је и истражена некропола спаљених покојника, сахрањених у урнама са прилозима у оружју и накиту. Крајем IV века пре Христа, већина дарданских насеља била је разорена што се доводи у везу са победом Филипа и Александра Македонског над Дарданцима 345. године пре Христа. Касније су их покорили Римљани, у тзв. Дарданском рату од 75 до 73. године. У I веку пре Христа Римљани освајају Балканско полуострво. У другој половини I века после Христа, римска власт се успешно консолидовала на читавој територији данашње Србије (провинција Горња Мезија) и ту су биле стациониране две римске легије: IV Flavia и VII Claudia.

Од I-V века домородачко становништво Топлице изложено је процесу романизације (прихватање римске културе, језика и религије). У освојеним областима Римљани граде путеве и војна утврђења што ће бити зачетак урбанизације у освојеним провинцијама. Изградили су познати војнички пут via militaris чија је деоница од Ниша према Љешу пролазила Топлицом.

На тлу Прокупља, римски град Hammeum документован је у траговима материјалних остатака римске културе јер је град познат као важна раскрсница на путу Naissus – Lissus (Ниш-Љеш у Албанији). Римски трагови нађени су, такође, на брду Хисару и код Латинске цркве.

Вредан споменички комплекс тврђава Хисар, остаци античког храма, остаци ранохришћанске цркве, Латинска црква из XIV века као и црква Светог Прокопија из IX-X века, налази се у старом градском језгру Прокупља.

На месту Латинске цркве, испод и испред средњовековне цркве откривени су темељи римског храма који је био посвећен Херкулу, судећи према налазу статуете Херкула као и остаци касноантичке-ранохришћанске цркве из V-VI века. Латинска црква једнобродна грађевина, изграђена је у XIV веку, између 1340. и 1360. године. Током XVI и XVII века дубровачки трговци који су у Прокупљу имали колонију користе је као своју цркву. Богослужење је било на латинском језику па отуда и назив Латинска црква.

Истраживања у порти и цркви Светог Прокопија показала су постојање пет хронолошких хоризоната: позносредњовековни, насељавање у XIV веку, остаци некрополе из XI-XII века, рановизантијски хоризонт VI века са остацима насеља и антички хоризонт III-IV века са остацима монументалних терми. Откопане терме, као једно од најзначајнијих достигнућа римске архитектуре биле су део урбане структуре античког Hammeum-а. Римске терме су у време гоњења биле место окупљања хришћана и страдања појединих мученика због чега су касније биле претваране у цркве. Сама црква има три фазе градње: из IX-X века потичу наос, два бочна брода и припрата. Другој фази из почетка XI века припада базиликални облик цркве добијен накнадним убацивањем два низа стубаца и два полуступца између апсиде и западног зида. Трећа градитељска обнова била је између 1386. и 1395. године. Црква је тешко страдала 1690. а обновљена је 1734.године. Фреске потичу из 18. и 19. века, иконостас је из 1847. године са иконама из XVIII, XIX и XX века.

Средњи век

Словени у V и VI веку прелазе Дунав и насељавају територију Византијског царства. Они су дали име реци на основу топлих извора који се у њу уливају. Током IX, X и XI века Толица је насељена српским живљем али под влашћу Византије. Прокупље се, можда, тада звало Топлица. Много касније, путописци који су прошли кроз град, називају га Doplitz-град на Топлици, или Topplitz, што је у исто време назив града, реке и области.

У XII веку Топлица је у саставу државе моћног самодршца Стефана Немање. Прва Немањина престоница и двор налазили су се у близини Куршумлије. Ту су и његове прве задужбине, манастири Светог Николе и Свете Богородице. После битке на Морави 1190. године и победе византијског цара Исака Анђела, поражени Стефан Немања, после пустошења Топлице, двор премешта у Рас, а Топлица као погранична област према Византији губи свој ранији значај. Како се град назива у доба владе великог српског жупана Стефана Немање, поуздано се не зна. Први српски помен града је тек у повељи кнегиње Милице из 1395. године, као град Светог Прокопија.

У време Светог Саве и добијања аутокефалности српске цркве 1219. године, Топличка епископија бива обновљена.

Српски краљ Стефан Дечански ратовао је са Бугарима и победио их на пољу Добрич у близини Прокупља.

Историја је забележила да је 1386. године кнез Лазар нанео тежак пораз Турцима код Плочника.

Ниједан догађај у српској историји није оставио тако дубок траг и трајан утисак као Косовска битка из 1389. године. Историјска наука ни до данас није расветлила појединости у вези ове битке. Оно што је сигурно то је да је кнез Лазар припремајући се за нову битку позвао и сву властелу из Топлице. Народна традиција ће улогу топличке властеле у Косовском боју подићи до неслућених висина. У народном предању срећемо Југ Богдана и његових девет синова као господаре Прокупља, Милана Топлицу као господара Средње Топлице, а Ивана Косанчића као господара Горње Топлице и Косанице. И данас постоје куле у Топлици. Југ Боганова кула у Прокупљу, кула Милана Топлице у Вичи и кула Косанчић Ивана у селу Иван Кула.

Народна традиција о Југ-Богдану и Прокупљу

Народна традиција везала је име Југ-Богдана за град Прокупље. Латинска црква позната је и као Југ-Богданова црква, Хисар је град Југ-Богданов, кула поред Топлице зове се Југ-Богданова а ту је и село Југ-Богдановац. Властелин Југа могао би бити иста личност са Југ-Богданом који се спомиње међу 24 “добра човека” који су учествовали у изради Закона о рудницима, а за које се у предговору деспота Стефана Лазаревића каже да нису били из Новог Брда. Властелин Југа имао је поседе у суседној области Дубочици (лесковачки крај). Средњовековни град у Прокупљу је крајем 15. века као значајно насеље на путу ка Приморју и Дубровнику, имао статус града какав су имали Крушевац, Сталаћ, Бован, Петрус и Лесковац.

Петиод владавине књегиње Милице и Стефана Лазаревића

После Косовског боја Топлицом влада кнегиња Милица, односно њен син Стефан (1389-1427) под врховним турским суверенитетом. Из овог периода значајно је и то што ће кнегиња Милица први пут поменути данашњи назив града као град Светог Прокопија 1395.године у повељи упућеној светогорском манастиру Светом Пантелејмону. Отуда и град је добио назив по свецу Светом Прокопију чије су мошти из Ниша 1386. године пренете у цркву испод брда Хисар.

После смрти деспота Стефана 1427. године на српски престо долази Ђурађ Бранковић (1427-1456). Господар Прокупља у то време је он. Када су 1439. године Турци загосподарили Деспотовином и Топлица ће се наћи под Турцима. Заједничким снагама војске Ђурђа Бранковића и угарског војсковође Јанка Хуњадија ослободиле су Прокупље 1444. године. Исте године одржан је Сегедински мир из кога сазнајемо да је Прокупље поново враћено Србима, али се помиње под турским називом Урћуб (Оркуб).

Турска владавина

Историјски извори сведоче, такође, да је 1451. године Мехмед Други Освајач поклонио својој маћехи султанији Мари, ћерки деспота Ђурђа Бранковића Топлицу и Дубочицу и да је она прошавши кроз Прокупље и Топлицу стигла до манастира Свете Богородице испод Куршумлије, где се замонашила.

После пада већег дела Деспотовине и Прокупље је коначно под Турском влашћу од 1454. године “у лето узе Мехмед опет Топлицу и пороби Србе“. Прокупље је 423. године робовало под Турцима. Био је то дуг период испуњен борбом између крста и полумесеца.

Једини манастир у Топлици подигнут је у XIV веку на падинама Великог Јастрепца, као метох манастира Наупаре и посвећен Светом Георгију. Живописан је крајем XV века, а фреске у цркви које нису у потпуности сачуване рад су талентованих провинцијских мајстора-фреско сликара.

Према турској административној подели Прокупље ће припасти санџаку Алаџа-Хисар (турски назив за Крушевац) који је у саставу беглербеглука Румелија. Оваква територијална подела постојала је до 1833. године. Прокупље и Куршумлија су кадилуци. Целокупну власт има кадија који суди и субаша који извршава његове одлуке.

О насељу и животу о њему у том периоду сазнајемо из ретких записа путописаца и из дубровачких архива. Према тим изворима Прокупље је у 16. и 17. веку било седиште велике дубровачке колоније чији су трговци из Топлице извозили вуну, кожу и восак, а довозили производе са запада, пре свега из Венеције. У доба процвата дубровачке колоније средином 17. века у Прокупљу је живело 60 дубровачких трговачких породица, у чијем власништву је било 50 дућана.

Период постојања дубровачке колоније је време привредног и културног процвата Прокупља и околине.

Трагови постајања колоније сачувани су и до данас то су: Латинска црква у подножју Хисара, дубровачко гробље поред ње, назив дела града у којем су живели дубровачки трговци-Царина и Табак махала српски део у коме су Срби обрађивали кожу.

Ратови између Аустрије и Турске, први 1683-1689. године и други 1737-1739. године довели су до престанка рада дубровачке трговачке колоније у Прокупљу, али и до низа других промена у Прокупљу.

Прокупље је у првом Аустро-турском рату значајно стратегијско место. Аустријски генерал Пиколомини ослободио је Прокупље 1689. године, али после пораза на Косову аустријска војска је приморана на повлачење 1690. године. У страху од одмазде Турака са аустријском војском се повлачи и српски народ. Познато је да су се и Топличани прикључили великој сеоби Срба под Арсенијем III Чарнојевићем (1690.), а нарочито у другој сеоби (1737.) коју је предводио Арснеије IV Шакабента. После те сеобе Топлица је скоро опустела. Турци у ове крајеве насељавају Арнауте, а нешто касније и Черкезе (по којима и данас један део Прокупља носи назив Черкеска махала).

Период I српског устанка

У Првом српском устанку, по налогу Карађорђа а у циљу обезбеђења позадине код Делиграда Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом 8. септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију. Та слобода је била краткотрајна.

Повратак независности

На коначно ослобођење од Турака Прокупље ће чекати до 18. децембра 1877. године. У Другом Српско-Турском рату 1877/78. године јединице Ибарске дивизије под командом Стевана Биничког продрле су у Топлицу и на дан Светог Николе ослободиле Прокупље.

Други српско-турски рат донео је коначно ослобођење Топлици после 423 године робовања под Турцима, али ће Топлица за свој коначни статус стрепети све до Берлинског конгреса (13. јуна до 13. јула 1878. године ) по чијим одлукама Србија добија независност, а Топлица је припојена матици Србији.

Убрзо по ослобођењу Прокупље постаје седиште Топличког округа са срезовима: Прокупачким, Куршумлијским, Ибарским и Вучитрнским, а по враћању Косова Турској 1879. године Топличком округу се припаја Добрички и Јабланички срез.

После ослобођења од Турака у Топлици долази до етничких промена. Још у току рата, а и касније, готово целокупно муслиманско становништво (Турци, Арбанаси и Черкези) иселило се из Топлице. У напуштена насеља враћа се српски живаљ који је раније напустио своје огњиште. Али Топлицу насељавају и Срби из других крајева и Црногорци. Насељавање Топлице је трајало све до почетка XX века. Српска влада, да би спречила стихијност у насељавању, донела је неколико закона о насељавању.

Прокупље је према попису из 1878. године имала 1804 становника, а по попису из 1879. године 2.560 становника. За само једну годину број становника у Прокупљу се повећао за 42 %.
Крајем XIX века Прокупље је средиште Топличког округа; у њему је окружна власт и суд за цео округ. У њему су канцеларије за срезове прокупачки и добрички.

У XX век Прокупље улази као мало насеље од 4-5.000 становника, и даље је седиште округа, али без много комуникација са осталим светом, нема железницу, а и путеви су били у лошем стању. У Прокупље се са југа улазило преко дрвеног моста на Топлици. У Ниш се одлазило и из њега враћало прашњавим друмом преко Дебелог брда. У граду је био само један лекар, болница није постојала. Прокупље је имало један хотел Европу и неколико кафана. Осим окружних, среских и управних судских власти, војне команде места, основне школе, старе цркве и поште, никаквих других значајнијих установа у Прокупљу почетком XX века нема. У граду су и даље постојале две џамије и турски водовод. Становништво се махом бавило пољопривредом, а мањим делом занатством. Највеће богаство у Прокупљу у том периоду је природа која га је окруживала, брежуљци окићени виноградима и свакојаким воћем.

Овако суморна слика Прокупља с краја XIX веку и почетком XX века почеће да се мења отварањем Гимназије 1908. године, оснивањем књижнице 1909. године, почетком изградње зграде начелства и електрификацијом дела града.

I и II балкански рат

Тек започети привредни и културни развој Прокупља прекинуће велики историјски догађаји који следе: Први и Други балкански рат (1912-1913.) и Први светски рат.

Прокупље је пре балканских ратова било мобилизацијско место Другог пешадијског пука књаз Михајло, овај пук су још звали Топлички а у Брегалничкој бици добиће и назив Гвоздени. Други пешадијски пук Књаз Михајло је у оквиру своје Моравске дивизије првог позива у Првом балканском рату учествовао у три познате битке: Кумановској, у бици за Прилеп и Битољ.

У Првом и Другом балканском рату од укупно мобилисаних 4.865 старешина и војника који су 7. октобра 1912. године кренули у рат, из рата се неће вратити 61 официр (70%) и 2.938 подофицира и војника (62%).

I светски рат и Топлички устанак

Године 1914. долази Први светски рат који ће овом граду и читавој Топлици донети нечувена зверства окупатора, на хиљаде жртава, али и снажан отпор народа.

У Првом светском рату после великих победа на Церу и Колубари, српска војска је била принуђена на повлачење преко Албаније. У току повлачења у јесен 1915. године један део српске војске прошао је кроз Прокупље, а са њом и један део народа из Топлице. Бугарске окупаторске трупе ушле су у Прокупље 2. новембра 1915. године, а аустроугарске већ сутрадан. Настаје тежак период за српско становништво јер бугарске власти настоје да насиљем спроведу бугаризацију. Сви виђенији људи су интернирани у Бугарску или убијени. Крајем 1916. године издата је наредба од Бугара за мобилизацију српског становништва за бугарску војску, што је и непосредан повод за избијање устанка на овим просторима. Устанак је започео у Куршумлији 26. фебруара 1917. године, а 3. марта ослобођено је и Прокупље. Устанак се проширио на целу Топлицу и Јабланицу, Пусту Реку, Копаоник, Ибарску долину све до Рудника и до Озрена на истоку. На челу устанка су Коста Војиновић, резервни поручник и Коста Миловановић Пећанац, капетан српске војске кога је српска врховна команда са Солунског фронта авионом послала у Топлицу са циљем да народ припреми за устанак “кад за то дође време”. Око 13.500 устаника, за месец дана колико је трајао устанак, створило је слободну територију у пречнику од 80 км. Центар те слободне територије је Прокупље. Да би угушио устанак окупатор је био принуђен да ангажује велике војне формације али и да учини нечувена зверства. Здружене окупаторске снаге су устанак угушиле али отпор народа није престајао чак и онда када је Коста Војиновић децембра 1917. године у једној воденици у селу Гргуру извршио самоубиство. На простору захваћеном устанком окупатор је на најсуровије начине ликвидирао преко 20.000 људи. Топлички устанак је једини устанак у поробљеној Европи у то време.

Годину дана после овог великог догађаја, након пробоја Солунског фронта јединице српске армије су кренуле у ослобођење земље; Прокупље је ослобођено 12. октобра 1918. године. У ослобођењу учествују јединице Прве армије војводе Петра Бојовића са деловима фрнацуске коњичке бригаде под командом генерала Огиста Шарла Транијеа.

Период између два светска рата

У ослобођеној и новој држави, Прокупље као седиште Топличког округа, вида своје ране од последица устанка и ратног разарања али и убрзо обнавља живот: гради се железничка пруга (1925.), нова пошта (1925.), почиње изградња новог водовода (1926.), ниже пољопривредне школе (1927.). Залагањем др Алексе Савића у Прокупљу је изграђена болница 1929. године, 1934. изграђен је нови камени мост на Топлици, започета је изградња Соколског дома, а 9. септембра краљ Александар Карађорђевић открива у центру града споменик Топличанима палим у ратовима 1912-1918. године. Године 1937. Прокупље добија електричну енергију. У новој згради почела је да ради Виша домаћинска школа 1939. године, почела је изградња нове Гимназије и калдрмисана је главна улица у Прокупљу.

II светски рат

Други светски рат, прекида многе започете послове. Већ 10. априла 1941. године у Прокупље улази 11. немачка оклопна дивизија, чији један батаљон окупира Куршумлију, а један чета Блаце.

Као и у предходном рату и у овом је окупатор злостављао становништво, један део отерао у логоре или интернирао у Немачку. Зверства се нарочито појачавају доласком у Топлицу бугарских трупа почетком 1942. године.

Отпор окупатору отпочео је од првих дана окупације, а већ 3. августа 1941. године у Ајдановцу је формиран Топлички партизански одред на чијем је челу био Ратко Павловић Ћићко, унук легендарног војводе Пеке Павловића и искусни борац из шпанске револуције. Коста Миловановић Пећанац оснива на планини Соколовици “Горски штаб” и четничке јединице. Али ће се, на жалост, он лично убрзо приближити окупатору. Партизани су успели да на кратко успоставе сарадњу са четницима и ослободе Прокупље 9. октобра 1941. године. Тако је Прокупље једини слободан град на југу Србије све до почетка 1942. године, када са доласком Бугара настаје тежак период за становништво у целини.

После снажних савезничких бомбардовања крајем лета 1944. године јединице НОВЈ ушле су у Прокупље 3. септембра 1944. године.

У Другом светском рату Топлица је имала огромне људске жртве и материјалну штету.

Период после Другог светског рата

После Другог светског рата долази до обнове града. Од места у коме су некада доминирали пољопривреда, занаство и трговина, Прокупље је сваким даном постајало индустријски град. Индустрија је нагло почела да се развија 60-тих година а као последица тога настало је напуштање села и нагло запостављање пољопривредне производње.

И у другој половини XX века Прокупље је привредно и културно средиште Топлице.

НАТО агресија 1999.године

У току НАТО агресије Прокупље (касарна Ратко Павловић Ћићко) је међу првима бомбардовано 24. марта 1999. године.

У XXI век Прокупље улази као седиште Топличког округа. По попису из 2002. године, град je имаo 27.673 становника, а општина 51.698 становника. По попису из 2011. године, град Прокупље је имао 27.333 становника, док је цела општина Прокупље са 107 насељених места имала 44.419 становника. Према последњем попису из 2022. године град Прокупље има 38.054 становника, и то градска област 24.627, а сеоска 13.427 становника.

Статус града, Прокупље је добило јуна 2018. године.