Народни музеј Топлице, синоћ је био најлепше место у граду, јер је истим поводом окупио велики број деце, али и одраслих на једном месту. Сви су дошли како би присуствовали отварању изложбе старих лутака, која је старијим посетиоцима, сасвим сигурно, евоцирала успомене на њихово детињство, које је како су истакли, било другачије и лепше. Изложба носи назив „Тата купи ми…“, а аутори су музејски водичи Наташа Јовановић, Соња Ивановић и Александра Ђукић. Овакву изложбу, Прокупље није имало никада до сада и она је сигурно најлепши почетак „Дана европске баштине“, који су са њом отворени.

-Овом изложбом, Музеј је желео да подсети своје старије суграђане на детињство, а млађима омогући да завире у магични свет детињства својих предака. Ова изложба ће бити јединствена, јер је стварана са пуно емоције, ведрине и радости аутора и дародаваца. Надам се да ће покренути неке нове идеје и пројекте, који ће бити интересантни, али и поучни, баш попут овог, рекла је, отварајући изложбу „Тата купи ми…“, а са њом и манифестацију „Дани европске баштине“, члан Градског већа за културу Милица Ерић.

Један од аутора, музејски водич Соња Ивановић, истакла је да јој је веома драго да је изложба реализована заједничким снагама посетилаца и запослених у овој установи културе.

-Заједничка је, зато што сте и ви, драги наши посетиоци, учествовали у њој. Дали сте драги део себе и кроз изложене предмете омогућили свима да виде, оно што сте годинама чували и што је део вас, нагласила је Ивановић, истакавши да је изложено око 400 старих лутака.

Да су све лутке јединствене и да их је вредело чувати толико дуго, да би једног дана биле изложене у оваквом простору, посетиоци се морају сами уверити. Поред великог броја различитих лутака, изложени су и панои, који су казивали причу о неком безбрижнијем детињству и играма, које су испуњавале неко давно, заборављено време.

Издвајамо први дијаскоп „Бајка“ дародавца Весне Петровић, који је направљен у пољској фабрици „Виктор Биктор“ 1953. године. Пошто је био намењен деци, сам начин рада је био врло једноставан.

-У носач се уметала рола 35 милиметарског филма, дужине до једног метра. Уз помоћ обичне сијалице од 20 вати и контактног сочива, окретањем точкића, који се налази са стране дијаскопа, на зиду се приказивала слика по слика, стварајући представу кратког филма, објаснила је Александра Ђукић.

Најстарија лутка на изложби била је лутка Љубице Ристић. Први подаци о њој датирају из давне 1928. године, када је већ тада као „стара“ лутка донета у дом Љубичине баке.

-Према речима данашње власнице, она је због великих оштећења однета на поправку и сређивање 1952. године на Клинику за сређивање лутака, која је у то време радила у Београду. Уграђена јој је права коса, узета од праменова косе Љубичине баке. Она је могла да се чешља и да јој се праве фризуре. Последњих деценија уплетена је у две плетенице, које су обмотане на потиљку, испричала је Наташа Јовановић и додала да су ту и крпене лутке „Ханума“ и њен супруг „Утурак“, ручни рад мајке Љубице Ристић.

Оне су рађене педесетих година 20. века од материјала затечених у кући, преосталих од шивења одеће за укућане.

Ова, по свему судећи јединствена, маштовита и креативна изложба, биће отворена до почетка новембра ове године, до када ће сви они који нису били синоћ на отварању, моћи да је погледају. После тога, ова поставка ће обићи и друге градове Србије и њиховим посетиоцима испричати причу о неком лепшем, садржајнијем и безбрижнијем детињству.