У Народној библиотеци „Раде Драинац“, љубитељима писане речи представљена је нова књига прокупачког песника Љубише Красића. О њој су поред аутора, говорили и рецензент књиге Јована Красић и књижевни ствараоци Србијанка Станковић и Драган Огњановић.
-Збирка поезије „Далека храстова шума“ Љубише Красића је попут чудесног времеплова или калеидоскопа. Већ се са првим страницама у посвети и краткој ауторовој „дефиницији“ далеке храстове шуме као „болоноснице и спаситељке“, отварају неки нови погледи. Читаоцу се чини да гледа негде далеко, али су те даљине у које нас песник шаље заправо – дубине у које силазимо, рекла је између осталог говорећи о Красићевој најновијој збирци поезије књижевни ствралац и професор српског језика Србијанка Станковић.
Према њеним речима наративност као препознатљива одлика Красићеве поезије у књизи „Далека храстова шума“, доживела је врхунац.
-Распламсале приче, читаве мале „приватне историје“ и јавни , као-туђи животи исприповедани су у поетској форми. Красић доноси јединствену сагу о човеку, трагаоцу, ратнику, оном што није сигуран да ли је више био заљубљен у жену или отаџбину – и која га је љубав више коштала живота, додала је Станковић.
Како је истакла лирски субјект је путник кроз време, онај ко се бори, креће, разгрће слојеве људског постојања и традиције и све време промишља о далекој храстовој шуми – пољу које би Стеван Раичковић описао као место где се срећу „нерођени са мртвима. За Красића далека храстова шума представља место где га чекају они којих више нема и одакле га, заувек, посматра мајка – тињајући љубав која таму нагорева и тера је да светли.
Она је закључила да свака страница Красићеве песничке књиге открива зрело приповедање у стиху о човековој судбини, мислима и (не)трајању.
„Далека храстова шума“ према мишљењу рецензента књиге Јоване Красић, јесте место где ће песник створити свој мали рај и бити са онима које има само у сновима.
-Лична судбина прожета је судбином света, а историја нашег народа, али и историја индивидуе, приказана је кроз другачију слику живота. Овога пута, песнички субјекат ће проговорити о судбини малих и великих, о јунаштву које трпе повређени и зазидани, а не о хиперболичним победама уздигнутих. Груба и често заташкавана историја Србља, ослобађа се у циклусима ове збирке „узећу крила вили Равијолји што ме тихо куне“, нагласила је Јована Красић.
Она је подвукла да се народна лирика не пародира, нити се исмева јунаштво, већ се даје њихова друга верзија, верзија коју ћемо чути само када босоноги прошетамо храстовом шумом, док нам по табанима клизе капи росе.
-Слика жене, било да је то мајка, љуба или ћерка, биће дата кроз сузне очи исцрпљеног песника, који им великим листовима прави хлад и штити их од прераних бомби и превреле крви. Рат, као највећа пошаст овог света и остаци, који за њим бледе, такође заузимају велики део ума, који тражи слободу при сваком уздисају. Никад до краја изречена судбина човека, који је слободу хватао зраком крви, и питање како се након тога навикао да дише, биће оно што ће спојити циклусе. На крају, изморен човек ће се вратити у шуму и кроз лавеж његове сузе ће залити већ дубоко корење храста, закључила је рецензент „Далеке храстове шуме“ Љубише Красића, Јована Красић.
Љубиша Красић се писањем и бјављивањем бави од времена студија на Филолошком факултету у Приштини. Ради као професор српског језика и књижевности у Средњој школи у Брусу. Поезијом је заступљен у великом броју зборника и часописа. Награђиван је за поезију и прозу и објављује и тумачења и приказе књижевних текстова.
Члан је Књижевног друштва „Раде Драинац“ у Прокупљу, уредник за поезију топличког часописа ТОК. Објавио је малу књигу песама „Немир“, књиге песама „Жеља Луталица“ и „РастрЧ (Г)ане љубави“.
