У оквиру програма Културног лета у Прокупљу,у галерији „Божа Илић“ отворена је изложба „Родоначелници српског театра“ аутора др Милована Здравковића.

На изложби су представљени портрети родоначелника српског театра 19.века, почев од Јоакима Вујића, Шлезингера и Давидовића, до Илије Станојевића који је режирао први српски филм „Карађорђе“, 1911.године.

Аутор изложбе, др Милован Здравковић је подсетио на чињеницу да је театар у 18. и 19.веку сматран основом културног идентитета цивилизованих европских народа, којима је тежио и српски народ. Сразмерно броју становника, Србија је у 19.веку имала приличан број образованих људи који су, верујући у културну и образовну компоненту театра, али и његову снагу да развија патриотски и родољубили дух, већи део свог живота посветили установљавању континуираног позоришног живота у земљи, која је на почетку тог века, тек излазила из вишевековне поробљености, што се односи на део данашње Србије јужно од Саве и Дунава.

Обраћајући се посетиоцима у галерији „Божа Илиж“, др Здравковић истиче да је топлички крај место где се сусрећу историје од великог значаја за српски народ и  због тога осећа велику узбуђеност и одговорност, подсећајући да се у близини налази неолитско насеље Плочник, место  где је и почела  наша цивилизација.

 У жељи да се придруже цивилизованим европским народима, Срби су имали изузетно велику жељу да организују сопствени живот, а по угледу и моделу ондашњих развијених европских земаља. Највећи утицај и узор српским ентузијастима били су немачки, и аустроугарски позоришни модел. Велики део српског народа живео је у Војводини која је тада била саставни део Аустроугарске, развијене и цивилизоване европске државе. Срби су у то време сматрали да ће активирањем позоришног живота, осим културног, образовног, развијати и патриотски и родољубиви дух, а самим тим би јачали национални идентитет свог народа.Тако је позоришни живот војвођанских Срба био основ за развој позоришне делатности ондашње Србије и да су се преко Земуна-Београд и други културни центри Србије уписивали на културну мапу Европе и постали њен интегрални део.

Родоначелници српског театра успели су да за кратко време промене однос народа према позоришту и успоставе театар који је личио на оне у Европи. То се посебно односи на Јоакима Вујића, који је у Крагујевцу формирао први српски театар и за кога се може рећи да се као такав уписао у историју Срба, уз неспорне ауторе попут Јована Стерије Поповића, Лазе Костића, Косте Трифковића, Тоше Јовановића, Јована Јовановића Змаја, Јанка Веселиновића. Али, др Милован Здравковић нас је овом изложбом упознао и са много мање познатим али не и мање вредним уметницима, попут Атанасија Николића, оснивача и управника првог позоришта у Београду, Театра на Ђумруку, који је у кратком раздобљу од аматерског развио професионални репертоарски театар, као и Јосипа Шлезингера, зачетника жанра комада са певањем у српском театру. Ништа мање значајан је и Жарко Савић, оперски певач и оснивач прве приватне опере, као и Љубица Коларевић, прва српска театарска примадона.

Као коначан закључак, треба истаћи да је позоришни живот Срба у 19.веку био врло активан судеоник друштвеног живота. Својом делатношћу је оправдао своје постојање и испунио све циљеве који су били постављени у мисији ове важне друштвене делатности.

Посетиоци излижбе  имали су прилику да уживају у драмском приказу „Како се један глумац провео у рају“ који је казивао Срђан Живковић, као и у Шубертовој композицији „Аве Марија“ у извођењу солисткиње Марије Симић.