Полагањем венаца пијетета на споменик Радета Драинца на Хисару, у Прокупљу су свечано отворени 56. „Драинчеви сусрети песника“.
На Платоу уметности у Драинчеву част традиционално су се окупили песници, учесници ове манифестације, представници локалне самоуправе, установа културе и грађани топличког краја.
Градоначелник Прокупља Мирослав Антовић поздравио је све присутне и истакао да је велика част отворити манифестацију посвећену једном од најзначајнијих песника које је Србија имала, Раду Драинцу.
-Свако окупљање поводом његовог имена подсећа нас да култура и уметност нису пролазне вредности, већ темељ нашег идентитета. Драинац је својим животом и делом показао шта значи слобода духа. Био је песник који је у свакој својој строфи тражио хоризонт, био је човек који је уметношћу изазивао, узнемиравао и надахњивао. Његова поезија и данас одзвања снагом младалачког заноса, бунтом против окова и непрекидном потрагом за лепотом и смислом, нагласио је Антовић.
Како додаје, Драинчеви сусрети нису само културна манифестација, они су завет, обавеза да се сећамо и да чувамо оно што је трајно и вредно.
-Овде, у његовом крају, сваке године сакупљамо не само стихове и сећања, већ и нову енергију, нову снагу да наставимо оно што је он започео – да уметност буде простор слободе, да реч буде мост међу људима и да се у књижевности огледа душа нашег народа. Посебно желим да изразим захвалност свима који су својим трудом и залагањем омогућили да се Драинчеви сусрети одрже:организаторима, уметницима, песницима и писцима, али и свим нашим грађанима који ову манифестацију доживљавају као своје заједничко славље. Ваша подршка и присуство најбољи су доказ да уметност живи онолико колико је ми чувамо, преносимо, волимо. Нека нас речи и дела Рада Драинца подсете да увек гледамо даље, шире, дубље, јер уметност не познаје границе, већ отвара путеве који нас воде ка слободи и истини, истиче Антовић.
Овогодишња награда „Драинац“ припала је књижевнику Томиславу Маринковићу за збирку песама „Шта о нама мисле анђели“. Маринковић је нажалост недавно преминуо, тако да је у име његове породице ово престижно признање, статуету Рада Драинца примио књижевни критичар и пријатељ Томислава Маринковића, Петар Арбутина.
-У име породице Маринковић и у име мог пријатеља Томислава Маринковића, желим да се пре свега захвалим на овој престижној награди. Песник у ствари ништа друго не ради него се спрема за вечност. Својим делом исцртава мапу, како ће којим путевима и стазама до те вечности доћи и стићи. Томислав Маринковић је овом последњом књигом окончао своје земаљско бивање. Али као што се и права поезија, тако се и прави песници након окончања својих земаљских дана претварају у светлост. Можда баш у светлост овог песника чију бисту држим у рукама, тако и од онога који се овенчао Драинчевом наградом. Као што би рекао Црњански, „нема смрти, има само сеоба“, ми их још чекамо, неки су се попут Томислава Маринковића удостојили вечности, казао је Арбутина захваљујући се у име свог преминулог пријатеља и његове породице.
О добитнику Драинчеве награде, његовом лику и песничком стваралаштву говорио је председник жирија Горан Максимовић.
-Данас је заиста веома необична и јединствена ситуација поводом уручења награде „Драинац“ која се деценијама додељује овде у Прокупљу као најважнијем културном центру Топлице. Песник Томислав Маринковић се недавно упокојио. Поједини проницљиви тумачи поезије справом верују да када се упокоји аутентични песник да се тада са његовом душом канонизује и претвори у једно ново сазвежђе читав његов песнички свет. Ових дана смо на вечни починак испратили једног таквог аутентичног савременог лирског песника Томислава Маринковића. Од самих почетака књижевног стварања у осмој и деветој деценији двадесетог века, поезију је доживљавао као чин самоспознавања, као начин препознавања бића света у себи, над собом и света око себе, а песнички језик, речи и фигуре тог језика разумевао је као израз стваралачког надахнућа. Такву врсту стваралачког искушења проналазимо у свим објављеним књигама Томислава Маринковића, „Двојник“ 1983. године, „Извесно време“ 1985.године,“Стихови“ 1991.године, „Сумња у огледало“ 1996. године, „Школа трајања“ 2003.године, „Свет на кожи“ 2007, „Обичан живот“ 2011,“Невидљива места“ 2015, „Вечито сада“ 2018.године и збирка „Шта о нама мисле анђели“ 2024.године. Поезија Томислава Маринковића почива на откривању видљивих и невидљивих места у свету изван нас, као и свету дубоко уроњеном у нама, али и свету који је далеко изнад нас у оним вечним метафизичким просторима. Такав поетички приступ је на креативан начин највише дошао до изражаја у једној од његових најбољих збирки песама „Невидљива места“, за коју је Маринковић добио Дисову награду. Као песник, снажно је заступао веровање да је свет заснован на укрштању видљивог и невидљивог, тамо где се јасно са нејасним спаја. Писање песме је тренутак када желимо да запишемо оно што је мисаоно већ уписано у песниково срце, наглашава Горан Максимовић упознајући присутне са поезијом Томислава Маринковића.
У оквиру свечаног програма отварања манифестације на Платоу уметности, стихове Рада Драинца и овогодишњег добитника Томислава Маринковића говорили су Ивана Ђурковић Којић и Срђан Живковић.
