У Спомен соби “Драинац“, поводом 80 година од смрти истоименог, великог топличког и српског песника, у оквиру песничке манифестације посвећене њему, приказана је пројекција филма о песнику Бранку Миљковићу.

После ње је одржана трибина, на којој су о „књижевности и филму“, говорили, са филмског аспекта режисер Жикица Јовановић, а са књижевног др Горан Максимовић, др Мирјана Бојанић Ћирковић, Драган Огњановић и музејски саветник Јован Младеновић.

-Значај приказивања оваквих пројекција је велики. Заправо се корист огледа у томе, што заинтересовани могу да дођу и погледају овакве документарне филмове, јер их сигурно неће гледати код куће, рекао је директор Народне библиотеке „Раде Драинац“, Драган Огњановић.

Како је истакао, на трибини су разговарали о томе да ли је и у којој мери могуће, да се неки писац прикаже кроз документарни филм. Сложили су се да је просто немогуће обухватити и ставити све из живота једног писца на платно, јер би тако нешто произвело есеје.

-Оно што је сигурно јесте да су ове две значајне области свакако повезане, јер књижевност буди слике у нама и као таква, она је место рођења кинематографије као уметности покретних слика. Утисци и усхићење, које стварају ове две уметности су исти, али као да долазе са две стране наших чула. И поред тога готово да их је немогуће потпуно помешати. Као уље и вода, кинематографија и књижевност стварају „само“ – емулзије, чуло се на овој трибини.

Закључак је да, иако се по трајању, годинама и пореклу готово и не могу поредити, ова два сјајна аспекта људске вештине пулсирају као вечити, никада непрекинути, еволутивни ток. Док је књижевност неодвојива од стварања цивилизације и представља „велики прасак“ у настанку људске свести, филм се од открића фотографије и покретних слика крајем 19. века, за само нешто више од сто година, развио у свеобухватну, готово коначну уметност.