У оквиру Драинчевих песничких сусрета у Народној библиотеци „Раде Драинац“ у Прокупљу одржана је књижевна трибина под називом „Смисао поезије данас“ на којој су о актуелним песничким трендовима и будућности поезије говорили књижевници, књижевни критичари, новинари и теоретичари књижевности.
О поезији данас говорили су представница Министарства културе и информисања и професор на Факултету Драмских уметности и Факултету уметности у Београду др Дивна Вуксановић, др Јелена Младеновић асистент на Филозофском факултету у Нишу и Видак Масловарић члан Удружења новинара Србије и уредник културног програма Трибине у Француској 7. у Београду.
Отварајући трибину домаћин скупа директор Народне библиотеке „Раде Драинац“ Драган Огњановић је истакао да је тема о којој се говори веома актуелна јер је положај поезије и културе данас код нас и у свету уздрман и јако сложен пошто се под утицајем друштвених мрежа и у одсуству праве књижевне критике многе ствари које то не заслужују данас проглашавају за књижевност и уметност.
–Поезија је прва и најстарија књижевна форма у историји човечанства, много старија од књижевности. Њу је човек највероватније створио кроз рад, јер њена ритмика заправо има ритам радних покрета. Прве песме настале су у природи у време кад су поезија, филозофија и музика биле једно, јер и сам термин „поезис“ упућује на музику, казала је др Дивна Вуксановић.
Она је подсетила на време пра поезије и настанка поетике у античким трагедијама и сва каснија времена ренесансе поетске мисли када је поезија била стуб књижевности и водиља многим генерацијама које су је читале писале и дивиле јој се.
–Нажалост то данас није случај, јер се број читалаца и љубитеља поезије, па и број песника јако смањио, казала је Вуксановић истичући комерцијализацију поезије као важну ставку књижевности и поезије данас и у будућности. Према њеним речима на делу је такозвана „Четврта индустријска револуција“ о којој пише Клаус Шваб, у оквиру које ће се и књижевност и поезија морати да уклопе у мере индустријализације и комерцијализације у области свих естетских уметности од позоришта до моде, дизајна и архитектуре.
–Данас на гуглу имате сајт под називом „Поезија народу“ где поезију интерпретирају млади глумци и путем кога широки аудиторијум поштоваоца и љубитеља поезије има прилику да чује највеће песнике и њихова непролазна поетска дела из свих историјских епоха, истакла је Вуксановић закључујући да ће у будућности и поезија бити комерцијализовано експлоатисана све до далеке будућности када она више неће бити људски производ, већ ће је стварати компјутери.
–Али тада више ни човек сигурно неће постојати у овом сада познатом појавном облику, закључила је др Дивна Вуксановић.
За разлику од научног становишта Вуксановићеве, да ће поезија какву познајемо нестати у будућности, Видак Масловарић је мишљења да ће књижевност, поезија и књига у догледној будућности ипак опстати, јер како је рекао „Смисао живота човека није да живи вечно, већ да за живота створи нешто што ће вечно трајати“.
Масловарић се запитао у којој мери и како неко може да пренесе своја узвишена осећања ако не користи писану реч и поезију, ко данас чита поезију и колико друштвене мреже могу да промене језичку структуру поезије.
Према његовом мишљењу Поезија и песници данас су ослобођени свих стега и имају могућност да стварају најразличитије поетске форме, па чак и да им у томе помаже компјутер који може да пише поезију и музику и путем кога је сада поезија много доступнија ширем аудиторијуму, ако се зна колико је људи данас активно на друштвеним мрежама.
Масловарић је изнео податак да је данас око 1.800 песника и књижевника учлањено у Удружење књижевника Србије и да то говори о томе да поезија код нас неће нестати, бар не у догледно време. Такође је подсетио да кинеско Удружење књижевника броји 1.800.000 чланова, што без обзира на милијарде Кинеза даје наду да ће поезија и у свету опстати.
О будућности поезије говорила је и др Јелена Младеновић која је рекла да се противи „страху за културу“ који заговара мишљење да ће све једном нестати и поезија и књижевност и да ће је преузети роботи.
Она је истакла да уметност има дубоко наглашену хуманистичку сферу и да због тога никада неће доћи до преузимања поезије и књижевности од стране машина које нису способне да произведу емоцију.
–Аутентична поезија и књижевност сваког доба била је важна за стварност у којој се живело, а она се преносила кроз историју и књижевна дела, тако да данас читајући класике можемо да доживимо и емоције које су у њима саткане, казала је Младеновић.
Према њеним речима каква год да је била поезија и песнички мета језик, било да се говорило о класицизму или метафоричкој стварности у поезији, увек је у њен појавни облик емоција била дубоко усађена и препознатљива читаоцу до кога је лако налазила пут.
-Машина никад неће моћи да спозна осећајност која је само људска, тако да ће поезија увек бити само хумана, а поезија која би била везана за компјутере и роботе дала би потпуно другачију нехуману осећајност, закључила је др Јелена Младеновић.
