У Дому културе у Прокупљу одржана је трбина и комеморативни скуп поводом обележавања 25-годишњице од НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије.
Обележавању почетка једног од најтрагичнијих догађаја српске скорашње историје који се догодио пре 25 година, у организацији Топличког управног округа, присуствовали су чланови породица палих бораца, представници Града Прокупља и општина Топличког округа, професор Дејан Антић са Филозофског факултета у Нишу, генерал-пуковник Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса, генерал потпуковник Милосав Симовић и бројни грађани Топлице.
-Вечерас се налазимо у срцу јуначке Топлице која је натопљена вековном крвљу својих јунака, својих витезова, најчаснијих људи, најхрабријих бораца и највећих родољуба. Почев од средњовековних витезова Топлице Милана и Косанчић Ивана, који су славно погинули бранећи Косово, преко витезова Карађорђеве звезде који су чинили најславнији Топлички Гвоздени пук, до храбрих Топличана који су 1999. године положили животе за Србију, Топлица је увек недрила највеће јунаке. Зато смо се вечерас окупили да не заборавимо храброст, јунаштво и жртву најбољих од нас, рекао је начелник Топличког округа Златан Миљковић, поздрављајући присутне у препуној сали Дома културе.
Подсећајући на 24. март 1999. године, први од 78 дана које Србија никада неће заборавити, Миљковић каже да је то најтужнији и најнесрећнији дан. Дан када је у Прокупљу пала прва жртва НАТО агресије, наш суграђанин Бобан Недељковић, а после тога још 62 наших браћа, очева, синова, комшија, пријатеља.
-Наши Топличани убијани су подло, мучки, не ретко уз најциничније образложење попут оног о неизбежној војној интервенцији. Да догађаје назовемо правим именом, и да кажемо истину нашој деци, догодила се агресија! Напад на суверену земљу, без преседана, без одлуке Уједињених нација, једном речју, догодио се преки суд. Те 1999. године покушали су да убију Србију, али убили су Међународно право. Двадесет пет година касније, Србија се усправила, Србија се опоравила а Међународно право још није. Оно је и данас мртво исто као и те 1999. године, када је без одлуке Савета безбедности 19 моћних земаља бомбардовало једну суверену и слободну земљу. Србија је преживела, захваљујући својој војсци, полицији, свом народу. Стојећи пркосно и храбро наспрам вишеструко јачег непријатеља, показали су да су ретки примери у историји човечанства, да су јунаци улазили у легенду за живота. За живота су морали да ставе муку читавог свог народа на своја плећа. Да забораве сопствене животе и неостварене жеље. Зато, стати овде у јуначкој Топлици, пред сликама наших Топличана који су животе дали за нашу слободу, више је од части, и вишеод обавезе. Топлица мора да буде поносна на сваког свог официра, на сваког војника, на сваког човека који је живео у њој те страшне 1999.године. Имамо разлога да питамо велике и моћне када ће злочин да признају. И док чекамо признање, на нама је да их подсећамо и да свакој новој генерацији причамо да су овде у Топлици живели див јунаци који су се храбро борили и умирали за земљу у којој ми сада живимо. Њихова жртва није била узалудна јер су својим делима оставили трајни печат у историји нашег народа. Вечерас, док стојимо овде, обавезујемо се да ћемо чувати успомену на њих и наставити да градимо будућност за коју су се они борили. Нека нам њихова храброст и пожртвовање буду водиља у нашим напорима да очувамо слободу, интегритет и достојанство, поручио је Миљковић.
О прљавом рату који су поједини центри моћи водили против нашег народа 90-тих година 20.века и о агресији која је свој врхунац доживела на пролеће 1999.године, након успешних антитерористичких акција српске војске и полиције на територији Косова и Метохије, говорио је проф. Дејан Антић.
-Неко ко није са ових простора, може се с правом питати, откуд то да су на самом крају 20. столећа, у средишту Европе, на Косову и Метохији, Срби водили борбу против тероризма? Отуда што су Срби једини народ на европском континенту који је на просторима своје националне, државне и духовне колевке, На Косову и Метохији, доживљавао и доживљава континуирани геноцид, од 18. века до данашњих дана. Ако се геноцид свуда у свету дефинише као злочин ради потпуног уништења одређене етничке, расне или верске групе, онда се вишевековна политика Албанаца према Србима у нашој јужној покрајини може окарактерисати као геноцидна, наглашава професор Антић, државни секретар Министарства за запошљавање, рад, борачка и социјална питања.
Како истиче, онда када је руководство Републике Србије решило да се обрачуна са сепаратизмом, када су 1989.године усвојени амандмани на Устав СР Србије, то је произвело незадовољство међу албанским екстремистима. Отмице, силовања, убиства Срба, постали су свакодневница наоружаних албанских банди. Припадници МУП-а Србије су током 1997. а нарочито 1998. године спровели шира антитерористичка дејства на Косову и Метохији. Операција Рачак од јануара 1999. године ни по чему се не није разликовала од претходних акција МУП-а. Циљ српских безбедносних снага био је исти:неутралисати и уништити терористичке банде на поменутом подручју, како би се обезбедио мир за све грађане, и Србе и Албанце и како би се сачувао уставни поредак земље.
-И као што су Маркале 1995. године искоришћене за бомбардовање Републике Српске и улазак НАТО-а у рат против Срба у БиХ, тако је и случај Рачак искоришћен за почетак бомбардовања СР Југославије 1999.године. Прве крстареће ракете пале су 24. марта у вечерњим сатима, овде у Прокупљу и Куршумлији, подсећа Антић.
Бесомучно бомбардовање трајало је 78 дана. Страдало је 2500-4000 цивила. Начињена материјална штета од 100 милијарди америчких долара. Са својих вековних огњишта протерано је 200 хиљада Срба.
Како наглашава професор Антић, великоалбански екстремизам је у експанзији, а геноцид над Косовско-метохијским Србима, наочиглед целе међународне заједнице, још увек траје.
Али, ако Међународна заједница ћути, ако модерне и развијене европске земље ћуте, ми смо дужни да проговоримо, што би велики Шантић рекао „О ранама свога рода“. О српском срадању на Косову и Метохији, о неправди која је чињена и која се дан-данас чини према нашем народу и држави. Јер, ако истину не сачувамо ми, и не пренесемо је будућим генерацијама Срба, неће је нико други сачувати. Уз сву бол коју у души носим за наш многострадали народ на светом Косову и Метохији, срећан сам што овде у публици видим много људи, јер то је доказ да не заборављамо наше јунаке и нашу колевку, истиче Антић.
На трибини поводом 25. година од НАТО бомбардовања, говорио је генерал-пуковник у пензији Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса, потом и Треће армије Војске Југославије крајем 20-ог и почетком 21. века, легендарни војсковођа који је био на челу одбране Косова и Метохије, Србије и Југославије током агресије 19 најразвијенијих светских земаља 1999. године.
-И овог 24. марта поставићемо иста питања на која до данас нисмо добили одговор. Зашто? Зашто јесу светски моћници кршећи сва међународна права и повеље напали један слободољубив и мирољубив народ, чинећи притом најтеже злочине после Другог светског рата. С посебним пијететом говорим о храбром српском народу, о бројним херојима и припадницима легендарног Приштинског корпуса Треће(Нишке) армије Војске СР ЈУгославије, који су дали животе за слободу наше земље.Март ће нас увек подсећати на беспоштедну одбрану од НАТО агресије 1999.године. Подсећаће нас и на све оно чији су белези јунаштва расути по читавом Космету, из којих и данас ничу косовски и српски црвени божури-од Проклетија и Јуничких планина, преко Кошара, Паштрика, Коритника и Горе, све до Дренице и Неродимља, казао је генерал Лазаревић.
У свом исцрпном излагању, некадашњи ратни командант Приштинског корпуса упознао је присутне са изведеним војним опреацијама у борби против надмоћнијег непријатеља, али и са великим успесима српске војске и јунаштвом војника, полицајаца и цивила који су се борили против зла 1999. године. које нећемо никада заборавити.
У оквиру културно-уметничког програма наступио је Хор цркве Свети Прокопије, под вођством диригентице Сање Стојковић Антовић, који је отпевао химну Републике Србије и косовску песму „Мома“. Рецитаторско-драмски текст казивали су најмлађи чланови уметничке секције Дома културе. Песму „Вила са Кошара” извела је Маја Булатовић, студент Музичке академије у Београду, уз пратњу чланова оркестра Емилије Радовић, Срахиње Пешића и Ивана Стојановића.
