Знаменити српски песник, есејиста, преводилац, антологичар, културни радник и један од најугледнијих Топличана, Миљурко Вукадиновић преминуо је у 68. години. Његова вечита позитивна енергија, ведрина и разиграност у животу и поезији, нажалост нису успели да победе у последњој бици против опаког корона вируса.

Рођен је 1953. године у топличком селу Горње Сварче код Блаца. Објавио је преко 90 књига поезије, прозе, романа, студија, антологија, превода… Писао је на српском и румунском језику. Превођен је на 16 језика и заступљен у најзначајнијим антологијама српске поезије у земљи и иностранству. У књижевност је ушао 1977. збирком стихова „Слободно Средоземље“. Написао је преко 20 збирки поезије од којих су најзначајније: „Пољски радови“, „Водена република“, „Чини и кучине“, „Своје воде господар“, „Вевчаница“, „Еп о Шљивамешу“, „Шкр Gut“. Добитник је преко 30 књижевних награда. Од домаћих награда издвајају се: „Раде Драинац“, „Златна струна“, „Златни беочуг“, „Печат вароши Семско-карловачке“, „Ђурин шешир“… Од међународних: „Никита Станеску“, медаља „Еминеску“. Био је члан Удружења књижевника Србије, Савеза књижевника Румуније, Удружења књижевних преводилаца Србије и Румуније.

Био је секретар Књижевне омладине Србије, лектор српског језика и књижевности на Универзитету у Букурешту, секретар Удружења књижевника Србије, уредник Трибине Француска 7. Својом ведрином и преданошћу у организацији књижевних програма остаће у сећању бројним српским песницима који су учествовали у програмима Удружења књижевника Србије. У интервју датом за лист „Политика“ поводом награде „Драинац“ Миљурко Вукадиновић је рекао следеће:

„За мене је Драинац више од књижевности, јер је мој однос према овом песнику дубоко личан, а уз то сматрам га једном од најзначајнијих парадигми наше међуратне и авангардне књижевности. Случај комедијант је хтео да имамо заједнички завичај. Од Блаца на једну страну он – приближно 7 км до Трбуња, на другу страну пак ја – око седам километара до Сварча (родно место десетак српских писаца, можда најкњижевније село у Топлици). Сличан нам је однос према поезији (и књижевности уопште), однос према завичају нам је љубавно-изгнанички, сродан нам  је и однос према авангарди, код Драинца хипнизам и сродни историјски изми, код мене – клокотризам. Заједничко нам је и боемство, однос према јавном и књижевном животу, љубави и путовању, женама…“

Миљурко је имао посебан однос према свом завичају – Топлици и био је својеврсни књижевни амбасадор Топлице у Београду. Његово песништво увек је било авангардно и трагалачко, а његово језикотворство неисцрпно; осмислио је многе нове изразе и речи који ће бити његова Миљурковина, баш као што ће и његова Топлица остати Драинчевина. У сећању љубитеља књижевности и колега књижевника остаће упамћена Миљуркова неисцрпна енергија за промовисање књижевности и писање. И у последњим данима пред смрт, у болничкој постељи, није престајао да пише и написао је петнаестак нових песама.

Како је истакао песник и критичар Душко Стојковић: „Био је и остаће једини Миљурко српске књижевности.“

Место и датум сахране биће накнадно саопштени.