Престижна Драинчева књижевна награда коју додељује Народна библиотека „Раде Драинац“ у Прокупљу, ове године припала је књижевнику из Темишвара Славомиру Гвозденовићу за збирку песама „Дисање на псеће шкрге“.
Председник жирија књижевни критичар Горан Максимовић је истакао да се ради о поезији која је настала као симбиоза личних доживљаја и колективног искуства, као и да је награђена збирка једна од најбољих ауторових песничких остварења.
За Гвозденовића, певање представља географију „гладних речи“, сједињавање аутобиографије са поезијом, потрагу за личним и универзалним доживљајима света, али и препознавање обележја сопствене душе у наталоженом вековном искуству. У свему томе, живот и смрт израстају у два доминантна мотива тог песничког говора, а појављују се као један и јединствени уметнички свет, који је понекад сагледан из критичке перспективе, а понекад из перспективе дубоке емоције и интимистичке глорификације. Зато се као лирски јунаци равноправно појављују људи и простори. Најпре завичајни и универзални географски топоними, попут Белобрешке, Гопупца, Лепенског Вира и Темишвара, али и Јерусалима, Париза, Лондона, Беча и других градова. Одмах за њима из наслага прошлости израњају филозофи и песници, од Аристотела и Овидија, преко Гетеа и Пушкина, до Андрића и Црњанског, Попе, Киша и Павића. Као вечити чувар „искуства из прошлости“ појављује се лик упокојене песникове мајке, а сусрети са њеном успоменом изнова обнављају пресахле изворе животне снаге и радости. Изнад свих њих, као главни лирски јунак Гвозденовићеве поезије, као темељ његове стваралачке поетике, али и суштина свеколиког опстанка песниковог народа у домовини и у расејању, појављује се српски језик, у лику раскошно одевеног „вечног младића“, чија је богата лексика, али и „родна мелодија“ извор и утока свеколиког песниковог уметничког надахнућа и спознаје света.
Управо је у том укрштању критичке и интимистичке перспективе, у том непрестаном „дисању на псеће шкрге“, као и обиљу лексике, у тим звуцима „родне мелодије језика“, садржана блискост Гвозденовићевог певања и мишљења са Драинчевом лирском духовношћу и целокупним књижевним надахнућем.
То су били само неки детаљи, између бројних других важних уметничких чинилаца, који су подстакли чланове жирија да овогодишњу награду „Драинац“ додели српском песнику из Темишвара, Славомиру Гвозденовићу.
Награђени песник рођен је 1953. године у Темишвару где је завршио Српску Гимназију. Студирао је на Филозофском факултету у Букурешту, а докторирао 2000. године на поезији Васка Попе. Ради се о истакнутом српском песнику који већ четири деценије ствара, живи и ради у дијаспори. Објавио је до сада 40 књига поезије, од којих девет у Србији, четири на румунском и по једну на пољском,енглеском и мађарском језику.
Добитник је више значајних књижевних признања и награда у Румунији, Србији и Републици Српској, између осталог, добио је одликовање председника Србије, Румуније и Црне Горе.
Награђени песник је члан Савеза писаца Румуније, Удружења књижевника Српске, Књижевног друштва Косова и Метохије, Друштва књижевника Војводине и почасни је члан Удружења Књижевника Србије.
