Polaganjem venaca pijeteta na spomenik Radeta Drainca na Hisaru, u Prokuplju su svečano otvoreni 56. „Drainčevi susreti pesnika“.

Na Platou umetnosti u Drainčevu čast tradicionalno su se okupili pesnici, učesnici ove manifestacije, predstavnici lokalne samouprave, ustanova kulture i građani topličkog kraja.

Gradonačelnik Prokuplja Miroslav Antović pozdravio je sve prisutne i istakao da je velika čast otvoriti manifestaciju posvećenu jednom od najznačajnijih pesnika koje je Srbija imala, Radu Draincu.

-Svako okupljanje povodom njegovog imena podseća nas da kultura i umetnost nisu prolazne vrednosti, već temelj našeg identiteta. Drainac je svojim životom i delom pokazao šta znači sloboda duha. Bio je pesnik koji je u svakoj svojoj strofi tražio horizont, bio je čovek koji je umetnošću izazivao, uznemiravao i nadahnjivao. Njegova poezija i danas odzvanja snagom mladalačkog zanosa, buntom protiv okova i neprekidnom potragom za lepotom i smislom, naglasio je Antović.

Kako dodaje, Drainčevi susreti nisu samo kulturna manifestacija, oni su zavet, obaveza da se sećamo i da čuvamo ono što je trajno i vredno.

-Ovde, u njegovom kraju, svake godine sakupljamo ne samo stihove i sećanja, već i novu energiju, novu snagu da nastavimo ono što je on započeo – da umetnost bude prostor slobode, da reč bude most među ljudima i da se u književnosti ogleda duša našeg naroda. Posebno želim da izrazim zahvalnost svima koji su svojim trudom i zalaganjem omogućili da se Drainčevi susreti održe:organizatorima, umetnicima, pesnicima i piscima, ali i svim našim građanima koji ovu manifestaciju doživljavaju kao svoje zajedničko slavlje. Vaša podrška i prisustvo najbolji su dokaz da umetnost živi onoliko koliko je mi čuvamo, prenosimo, volimo. Neka nas reči i dela Rada Drainca podsete da uvek gledamo dalje, šire, dublje, jer umetnost ne poznaje granice, već otvara puteve koji nas vode ka slobodi i istini, ističe Antović.

Ovogodišnja nagrada „Drainac“ pripala je književniku Tomislavu Marinkoviću za zbirku pesama „Šta o nama misle anđeli“. Marinković je nažalost nedavno preminuo, tako da je u ime njegove porodice ovo prestižno priznanje, statuetu Rada Drainca primio književni kritičar i prijatelj Tomislava Marinkovića, Petar Arbutina.

-U ime porodice Marinković i u ime mog prijatelja Tomislava Marinkovića, želim da se pre svega zahvalim na ovoj prestižnoj nagradi. Pesnik u stvari ništa drugo ne radi nego se sprema za večnost. Svojim delom iscrtava mapu, kako će kojim putevima i stazama do te večnosti doći i stići. Tomislav Marinković je ovom poslednjom knjigom okončao svoje zemaljsko bivanje. Ali kao što se i prava poezija, tako se i pravi pesnici nakon okončanja svojih zemaljskih dana pretvaraju u svetlost. Možda baš u svetlost ovog pesnika čiju bistu držim u rukama, tako i od onoga koji se ovenčao Drainčevom nagradom. Kao što bi rekao Crnjanski, „nema smrti, ima samo seoba“, mi ih još čekamo, neki su se poput Tomislava Marinkovića udostojili večnosti, kazao je Arbutina zahvaljujući se u ime svog preminulog prijatelja i njegove porodice.

O dobitniku Drainčeve nagrade, njegovom liku i pesničkom stvaralaštvu govorio je predsednik žirija Goran Maksimović.

-Danas je zaista veoma neobična i jedinstvena situacija povodom uručenja nagrade „Drainac“ koja se decenijama dodeljuje ovde u Prokuplju kao najvažnijem kulturnom centru Toplice. Pesnik Tomislav Marinković se nedavno upokojio. Pojedini pronicljivi tumači poezije spravom veruju da kada se upokoji autentični pesnik da se tada sa njegovom dušom kanonizuje i pretvori u jedno novo sazvežđe čitav njegov pesnički svet. Ovih dana smo na večni počinak ispratili jednog takvog autentičnog savremenog lirskog pesnika  Tomislava Marinkovića. Od samih početaka književnog stvaranja u osmoj i devetoj deceniji dvadesetog veka, poeziju je doživljavao kao čin samospoznavanja, kao način prepoznavanja bića  sveta u sebi, nad sobom  i sveta oko sebe, a pesnički jezik, reči i figure tog jezika razumevao je kao izraz stvaralačkog nadahnuća. Takvu vrstu stvaralačkog iskušenja pronalazimo u svim objavljenim knjigama Tomislava Marinkovića, „Dvojnik“ 1983. godine, „Izvesno vreme“ 1985.godine,“Stihovi“ 1991.godine, „Sumnja u ogledalo“ 1996. godine, „Škola trajanja“ 2003.godine, „Svet na koži“ 2007, „Običan život“ 2011,“Nevidljiva mesta“ 2015, „Večito sada“ 2018.godine i zbirka „Šta o nama misle anđeli“ 2024.godine.  Poezija Tomislava Marinkovića počiva na otkrivanju vidljivih i nevidljivih mesta  u svetu izvan nas, kao i svetu duboko uronjenom u nama, ali i svetu koji je daleko iznad nas u onim večnim metafizičkim prostorima. Takav poetički pristup je na kreativan način najviše došao do izražaja u jednoj od njegovih najboljih zbirki pesama „Nevidljiva mesta“, za koju je  Marinković dobio Disovu nagradu. Kao pesnik, snažno je zastupao verovanje da je svet zasnovan na  ukrštanju vidljivog i nevidljivog, tamo gde se jasno sa nejasnim spaja. Pisanje pesme je trenutak kada želimo da zapišemo ono što je misaono već upisano u pesnikovo srce, naglašava  Goran Maksimović upoznajući prisutne sa poezijom Tomislava Marinkovića.

U okviru svečanog programa otvaranja manifestacije na Platou umetnosti, stihove Rada Drainca i ovogodišnjeg dobitnika Tomislava Marinkovića govorili su Ivana Đurković Kojić i Srđan Živković.