Gost ovogodišnjih „Drainčevih susreta pesnika“, bio je i poznati pesnik, novinar i glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2, Radoman Kanjevac, koji je u našem gradu imao književno veče. Na toj književnoj večeri, koja je nosila naziv „Grešne misli na svetim mestima“, on je govorio svoje nove i neobjavljene stihove. To je bila prilika da porazgovaramo sa njim o stvarima koje ga sada okupiraju, novim pesmama, nagradama i boravku u našem gradu.

Prvi put ste bili na književnoj manifestaciji „Drainčevi susreti pesnika“, koja se u Toplici, održava više od pola veka. Šta Vi mislite, koliko je važno održavati ovakve manifestacije?

– Ovde sam došao na poziv Dragana Ognjanovića i biblioteke „Rade Drainac“. Za mene učešće na ovoj manifestaciji predstavlja izuzetnu čast, u godini u kojoj obeležavamo 80 godina od smrti tog našeg velikog pesnika. U našoj kulturi koja ponekad ima kratko pamćenje veoma je važno održavati ovakve manifestacije i negovati sećanje na naše najveće ljude čije delo predstavlja u isto vreme i putokaz i podsetnik da ništa ne počinje od nas.

Koliko Vam je Drainac blizak i ima li Vaša poezija bilo kakve sličnosti sa njegovom? Da li ona može biti nadahnuće za stvaranje?

– Rade Drainac je nosio ime koje je u našoj poeziji, još od Njegoša, bilo neka vrsta zaštitnog znaka za dobru poeziju. Ni Njegošu, kao ni Draincu, to nije bilo pravo ime, ali, kad se ono izgovori, pomislimo pre svega na jednog od ta dva čoveka. Meni je Drainčeva poetika veoma bliska jer sam se i sam, ponekad, osećao u isto vreme i kao bandit i kao pesnik. U stihovima tog „neprijatelja akademija, crkava i muzeja“ ima nešto od poetike čitave moje generacije, koja je vaspitavana na rok muzici i kritici svega postojećeg.

Negde ste izjavili da se pesnik obično pamti po jednoj pesmi. Šta mislite, po kojoj će Vas pamtiti?

– To zaista ne mogu da Vam kažem. Rimski izdavač „Oltre il Mare“ je nedavno objavio moju knjigu „Kao ruka niz vrat kontrabasa“ na italijanskom jeziku. Ta knjiga je, u izvesnom smislu, cela kao jedna pesma, objavio sam i jednu poemu koja je, takođe, samo jedna pesma u celoj knjizi. Ljudima su svakako najpoznatije one pesme koje sam pisao za „Galiju“, kao što su „Da li si spavala“, „Kad me pogledaš“, „Na tvojim usnama“. Mislim da će se, u svakom slučaju, najviše pamtiti ono što najviše podseća na mene, što ne liči ni na jednog drugog pesnika.

O nekim gradovima ste napisali pesme pre nego ste ih posetili. Da li ćete možda, neke stihove posvetiti Prokuplju? Kakve utiske ste poneli odavde u Beograd?

– Naši južni gradovi imaju neku toplinu koja prija svakom čoveku, odakle god on dolazi. Ta toplina se oseća u vazduhu, u gostoprimstvu i osećajnosti ljudi, kakvu retko možete sresti u drugim krajevima. U Prokuplju sam se osećao kao kod kuće i zbog nekih, meni dragih, prezimena koje možete sresti samo u mom i u topličkom kraju.

Vi ste novinar i pesnik. Šta mislite čija reč je jača, novinara ili pesnika?

– To je neuporedivo. Novinarska reč ima ograničen vek trajanja. Pesnička reč traje zauvek.  Novinar piše za savremenike. Pesnik, u nekom uzvišenom smislu, piše za drugi život, za onaj svet.

Da li sve pesme moraju imati i nositi neku poruku čitaocima?

– Dobra pesma ne mora da ima nikakvu poruku. Dovoljno je da probudi u Vama nešto što je neobično, lepo, neopisivo. Poruku možete poslati i mobilnim telefonom.

Pre gotovo tri godine ste dobili nagradu „ZLATNI BEOČUG“ Kulturno prosvetne zajednice Beograd. Koliko Vam uopšte nagrade znače i da li neku možete izdvojiti?

– U poslednjih nekoliko godina dobio sam i još neke nagrade. Prošle godine sam dobio nagradu „Dimitrije Davidović“, najveću godišnju nagradu Udruženja novinara Srbije, zatim meni veoma dragu nagradu „Pečat Narodnog pozorišta“, „Blagodarje“  Udruženja književnika Srbije i još neke meni veoma drage nagrade. To je sve lepo. Prema nagradama, međutim, imam pomalo ambivalentan odnos. Nikoga ne pamtimo po nagradama, ako nije dobio Nobelovu nagradu. Čoveka pamtimo po onome što je uradio, napisao, po nekim pesmama, slikama, knjigama, filmovima.

Šta nam možete reći o novim i neobjavljenim stihovima „Grešne misli na svetim mestima“, koje ste predstavili prokupačkim ljubiteljima pisane reči na „Drainčevim pesničkim susretima?“

– To je naslov moje nove knjige pesama, koja će, nadam se, biti objavljena ove godine. To su pesme koje predstavljaju nastavak onoga što sam do sada pisao. Taj naslov je stih iz jedne pesme u kome se kaže da se istina, pored ostalog, nalazi u „grešnim mislima na svetim mestima“.

Da li Vas sada nešto posebno okupira i da li možda već sada znate šta je sledeće o čemu ćete pisati ili o tome odlučuje nadahnuće, raspoloženje…? Koje teme Vas okupiraju kao pesnika, a koje kao novinara?

– Osim te knjige pesama pišem jednu knjigu zapisa, beležaka, utisaka o raznim temama i ljudima, neku vrstu nastavka knjige „Čovek u senci“, koju sam objavio pre desetak godina u „Službenom glasniku“. Kad je reč o nadahnuću i raspoloženju, za pesmu je neophodno nadahnuće, a za druge knjige je najčešće dovoljno dobro raspoloženje.

Radio Beograd 2 emituje posebne programe iz oblasti kulture, umetnosti, muzike, ekologije, koji se ne mogu čuti na drugim mestima. Koliko Vam to znači?

– Kao što je i u poeziji kod nekog autora najbolje ono što ne možete naći kod drugih pesnika, tako je i u medijima važno da imate ono što se ne može čuti na drugim mestima. Radio Beograd 2 je program koji nije za svakoga, njega slušaju samo najobrazovaniji, najkulturniji i najzahtevniji slušaoci. To je program koji već 50 godina svakog radnog dana emituje poeziju u interpretaciji autora, svakog radnog dana popodne ima dokumentarnu reportažu, svakog dana emituje radio dramu, čuvenu emisiju narodne muzike „Od zlata jabuka“, dodeljuje poznata ekološka priznanja „Zeleni“ i „Crni list“. Uzelo bi previše prostora i vremena da nabrajam i druge naše emisije i programske akcije.

Za kraj, ako je to u redu, da našim čitaocima, uputite neku poruku.

– Hvala vam na gostoprimstvu i što, sa takvom posvećenošću, negujete sećanje na jednog velikog pesnika.