Pored premijerke Srbije Ane Brnabić, ministara, narodnih poslanika, prijatelja iz Francuske i Slovenije, vladike niškog Arsenija, predstavnika lokalne samouprave, delegacija Blaca, Kuršumlije i Žitorađe, brojnih građana, otvaranju spomenika “Gvozdenom puku” u Prokuplju prisustvovao je i unuk velike srpske heroine Milunke Savić, Miroslav Savić. Ova hrabra žena, borila se rame uz rame sa svojim drugovima protiv neprijatelja, ne pokazujući nijednog trenutka bilo kakvu slabost i strah. Milunka Savić je ponos srpskog naroda i primer kako treba postupati kad otadžbina zove.

-Počastvovan sam pozivom da prisustvujem jednom ovako važnom trenutku za srpsku istoriju. Sve ovo me je baš dirnulo. Mnogo mi znači što će se i na ovaj način potomci sećati moje babe Milunke Savić, jer ona to svakako zaslužuje. Treba da se pamti i da se o njoj priča. Ona je junak onog vremena, koji ne sme biti zaboravljen, kao ni svi ostali junaci, koji su se zajedno sa njom borili za slobodu svoje zemlje, istakao je unuk Milunke Savić, Miroslav, i dodao da je spomenik veličanstven.

Opština Prokuplje se ovom prilikom zahvaljuje Miroslavu Saviću, koji se sa velikim zadovoljstvom odazvao pozivu i prisustvovao otkrivanju spomenika, na kome se, inače, nalazi i lik njegove babe Milunke Savić.

-Veoma mi je drago da su otkrivanju spomenika u našem gradu prisustvovali i potomci junaka “Gvozdenog puka”. Milunka Savić je žena borac velikog srca. Malo ko zna da je te davne 1912. godine otišla u rat umesto svog brata. To bi sigurno uradila svaka sestra, ali njena velikodušnost, plemenito i toplo srce i kasnije je pobeđivalo, boreći se svakodnevno u različitim životnim situacijama, koje su vrlo često bile teže od onih ratnih. Drago mi je da smo Milunku Savić uvrstili u besmrtne junake. Neka nam sećanje na naše pretke bude vodilja za budućnost naših potomaka, istakla je Opštinski većnik za kulturu Milica Erić.

Milunka Savić je srpska heroina balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom pešadijskom puku „Knjaz Mihailo“, žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Ranjavana je u borbama devet puta. Zbog neizmerne hrabrosti, Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“.

Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom “Ratni krst” sa zlatnom palmom.

Kada je 1920. godine demobilisana, nije imala gde da stanuje, pa je noćivala 16 dana u “Prokopu”, tražeći nameštenje i smeštaj. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Bez škole i samouka, posle rata je najpre radila u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, gde su se i upoznali, a 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na Železničkoj stanici u Stalaću, Višnju, svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis.

Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda, sa tri kćerke.

Na inicijativu njenih saboraca, zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobije vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme, iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela.

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.

Nakon rata, vlast joj je 1945. godine dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. Skupština grada Beograda dodelila joj je 1972. godine jednosoban stan u naselju Braće Jerković na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Porodična kuća je prodata 1974. godine.

Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine