U Domu kulture u Prokuplju održana je trbina i komemorativni skup povodom obeležavanja 25-godišnjice od NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.

Obeležavanju početka jednog od najtragičnijih događaja srpske skorašnje istorije koji se dogodio pre 25 godina, u organizaciji Topličkog upravnog okruga, prisustvovali su članovi porodica palih boraca, predstavnici Grada Prokuplja i opština Topličkog okruga, profesor Dejan Antić sa Filozofskog fakulteta u Nišu, general-pukovnik Vladimir Lazarević, ratni komandant Prištinskog korpusa, general potpukovnik Milosav Simović i brojni građani Toplice.

-Večeras se nalazimo u srcu junačke Toplice koja je natopljena vekovnom krvlju svojih junaka, svojih vitezova, najčasnijih ljudi, najhrabrijih boraca i najvećih rodoljuba. Počev od srednjovekovnih vitezova Toplice Milana i Kosančić Ivana, koji su slavno poginuli braneći Kosovo, preko vitezova Karađorđeve zvezde koji su činili najslavniji Toplički Gvozdeni puk, do hrabrih Topličana koji su 1999. godine položili živote za Srbiju, Toplica je uvek nedrila najveće junake. Zato smo se večeras okupili da ne zaboravimo hrabrost, junaštvo i žrtvu najboljih od nas, rekao je načelnik Topličkog okruga Zlatan Miljković, pozdravljajući prisutne u prepunoj sali Doma kulture.

Podsećajući na 24. mart 1999. godine, prvi od 78 dana koje Srbija nikada neće zaboraviti, Miljković kaže da je to najtužniji i najnesrećniji dan. Dan kada je u Prokuplju pala prva žrtva NATO agresije, naš sugrađanin Boban Nedeljković, a posle toga još 62 naših braća, očeva, sinova, komšija, prijatelja.

-Naši Topličani ubijani su podlo, mučki, ne retko uz najciničnije obrazloženje poput onog o neizbežnoj vojnoj intervenciji. Da događaje nazovemo pravim imenom, i da kažemo istinu našoj deci, dogodila se agresija! Napad na suverenu zemlju, bez presedana, bez odluke Ujedinjenih nacija, jednom rečju, dogodio se preki sud. Te 1999. godine pokušali su da ubiju Srbiju, ali ubili su Međunarodno pravo. Dvadeset pet godina kasnije, Srbija se uspravila, Srbija se oporavila a Međunarodno pravo još nije. Ono je i danas mrtvo isto kao i te 1999. godine, kada je bez odluke Saveta bezbednosti 19 moćnih zemalja bombardovalo jednu suverenu i slobodnu zemlju. Srbija je preživela, zahvaljujući svojoj vojsci, policiji, svom narodu. Stojeći prkosno i hrabro naspram višestruko jačeg neprijatelja, pokazali su da su retki primeri u istoriji čovečanstva, da su junaci ulazili u legendu za života. Za života su morali da stave muku čitavog svog naroda na svoja pleća. Da zaborave sopstvene živote i neostvarene želje. Zato, stati ovde u junačkoj Toplici, pred slikama naših Topličana koji su živote dali za našu slobodu, više je od časti, i višeod obaveze. Toplica mora da bude ponosna na svakog svog oficira, na svakog vojnika, na svakog čoveka koji je živeo u njoj te strašne 1999.godine. Imamo razloga da pitamo velike i moćne kada će zločin da priznaju. I dok čekamo priznanje, na nama je da ih podsećamo i da svakoj novoj generaciji pričamo da su ovde u Toplici živeli div junaci koji su se hrabro borili i umirali za zemlju u kojoj mi sada živimo. Njihova žrtva nije bila uzaludna jer su svojim delima ostavili trajni pečat u istoriji našeg naroda. Večeras, dok stojimo ovde, obavezujemo se da ćemo čuvati uspomenu na njih i nastaviti da gradimo budućnost za koju su se oni borili. Neka nam njihova hrabrost i požrtvovanje budu vodilja u našim naporima da očuvamo slobodu, integritet i dostojanstvo, poručio je Miljković.

O prljavom ratu koji su pojedini centri moći vodili protiv našeg naroda 90-tih godina 20.veka i o agresiji koja je svoj vrhunac doživela na proleće 1999.godine, nakon uspešnih antiterorističkih akcija srpske vojske i policije na teritoriji Kosova i Metohije, govorio je prof. Dejan Antić.

-Neko ko nije sa ovih prostora, može se s pravom  pitati, otkud to da su na samom kraju 20. stoleća, u središtu Evrope, na Kosovu i Metohiji, Srbi vodili borbu protiv terorizma? Otuda što su Srbi jedini narod na evropskom kontinentu koji je na prostorima svoje nacionalne, državne i duhovne kolevke, Na Kosovu i Metohiji, doživljavao i doživljava kontinuirani genocid, od 18. veka do današnjih dana. Ako se genocid svuda u svetu definiše kao zločin radi potpunog uništenja određene etničke, rasne ili verske grupe, onda se viševekovna politika Albanaca prema Srbima u našoj južnoj pokrajini može okarakterisati kao genocidna, naglašava profesor Antić, državni sekretar Ministarstva za zapošljavanje, rad, boračka i socijalna pitanja.

Kako ističe, onda kada je rukovodstvo Republike Srbije rešilo da se obračuna sa separatizmom, kada su 1989.godine usvojeni amandmani na Ustav SR Srbije, to je proizvelo nezadovoljstvo među albanskim ekstremistima. Otmice, silovanja, ubistva Srba, postali su svakodnevnica naoružanih albanskih bandi. Pripadnici MUP-a Srbije su tokom  1997. a naročito 1998. godine sproveli šira antiteroristička dejstva na Kosovu i Metohiji. Operacija Račak od januara 1999. godine ni po čemu se ne nije razlikovala od prethodnih akcija MUP-a. Cilj srpskih bezbednosnih snaga bio je isti:neutralisati i uništiti terorističke bande na pomenutom području, kako bi se obezbedio mir za sve građane, i Srbe i Albance i kako bi se sačuvao ustavni poredak zemlje.

-I kao što su Markale 1995. godine iskorišćene za bombardovanje Republike Srpske i ulazak NATO-a u rat protiv Srba u BiH, tako je i slučaj Račak iskorišćen za početak bombardovanja SR Jugoslavije 1999.godine. Prve krstareće rakete pale su 24. marta u večernjim satima, ovde u Prokuplju i Kuršumliji, podseća Antić.

Besomučno bombardovanje trajalo je 78 dana. Stradalo je 2500-4000 civila. Načinjena materijalna šteta od 100 milijardi američkih dolara. Sa svojih vekovnih ognjišta proterano je 200 hiljada Srba.

Kako naglašava profesor Antić, velikoalbanski ekstremizam je u ekspanziji, a genocid nad Kosovsko-metohijskim Srbima, naočigled cele međunarodne zajednice, još uvek traje.

Ali, ako Međunarodna zajednica ćuti, ako moderne i razvijene evropske zemlje ćute, mi smo dužni da progovorimo, što bi veliki Šantić rekao „O ranama svoga roda“. O srpskom sradanju na Kosovu i Metohiji, o nepravdi koja je činjena i koja se dan-danas čini prema našem narodu i državi. Jer, ako istinu ne sačuvamo mi, i ne prenesemo je budućim generacijama Srba, neće je niko drugi sačuvati. Uz svu bol koju u duši nosim za naš mnogostradali narod na svetom Kosovu i Metohiji, srećan sam što ovde u publici vidim mnogo ljudi, jer to je dokaz da ne zaboravljamo naše junake i našu kolevku, ističe Antić.

Na tribini povodom 25. godina od NATO bombardovanja, govorio je general-pukovnik u penziji Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa, potom i Treće armije Vojske Jugoslavije krajem 20-og i početkom 21. veka, legendarni vojskovođa koji je bio na čelu odbrane Kosova i Metohije, Srbije i Jugoslavije tokom agresije 19 najrazvijenijih svetskih zemalja 1999. godine.

-I ovog 24. marta postavićemo ista pitanja na koja do danas nismo dobili odgovor. Zašto? Zašto jesu svetski moćnici kršeći sva međunarodna prava i povelje napali jedan slobodoljubiv i miroljubiv narod, čineći pritom najteže zločine posle Drugog svetskog rata. S posebnim pijetetom govorim o hrabrom srpskom narodu, o brojnim herojima i pripadnicima legendarnog Prištinskog korpusa Treće(Niške) armije Vojske SR JUgoslavije, koji su dali živote za slobodu naše zemlje.Mart će nas uvek podsećati na bespoštednu odbranu od NATO agresije 1999.godine. Podsećaće nas i na sve ono čiji su belezi junaštva rasuti po čitavom Kosmetu, iz kojih i danas niču kosovski i srpski crveni božuri-od Prokletija i Juničkih planina, preko Košara, Paštrika, Koritnika i Gore, sve do Drenice i Nerodimlja, kazao je general Lazarević.

U svom iscrpnom izlaganju, nekadašnji ratni komandant Prištinskog korpusa upoznao je prisutne sa izvedenim vojnim opreacijama u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja, ali i sa velikim uspesima srpske vojske i junaštvom vojnika, policajaca i civila koji su se borili protiv zla 1999. godine. koje nećemo nikada zaboraviti.

U okviru kulturno-umetničkog programa nastupio je Hor crkve Sveti Prokopije, pod vođstvom dirigentice Sanje Stojković Antović, koji je otpevao himnu Republike Srbije i kosovsku pesmu „Moma“. Recitatorsko-dramski tekst kazivali su  najmlađi članovi umetničke sekcije Doma kulture. Pesmu „Vila sa Košara” izvela je Maja Bulatović, student Muzičke akademije u Beogradu, uz pratnju članova orkestra Emilije Radović, Srahinje Pešića i Ivana Stojanovića.