Ученици Техничке школе „15.мај“ су у Галерији „Божа Илић“ поводом шест векова постојања манастира Манасија одржали час на ову тему. Организатор часа била је професор српског језика у овој Школи Снежана Милојевић.
Програм је отворен кратким текстом који је донео информације о манастиру Манасија, који је говорио Никола Аксентијевић. Одломак из житија деспота Стефана Лазаревић од Константина Филозофа казивао је Бодин Младеновић. О ктитору манастира, владару који је успео да својим владањем унапреди Србију у веома тешкој геополитичкој ситуацији, који је био ктитор манастира Манасија, мецена уметника, оснивач скрипторијума у манастирској порти и сам песник значајних редова старе српске књижевности, говорио је Бошко Миљковић. Реч о љубави, “Слово љубве”, казивао је ученик јуначког имена и презимена Вељко Петровић. У програму о манастиру Манасија, о скрипторијуму деспота Стефана Лазаревића, познатијем као Ресавска школа, говорила је Маја Станковић.
Манастир Манасија са својим монументалним фрескосликарством био је инспирација уметника овог доба. Васко Попа је својим песничким ходочашћем походио и Манасију, занесен њеним фрескама говорио је о другачијем начину стварања у славу Божију- фрескосликарству. Његову песму „Манасија“ је на овом часу казивала Ања Миленковић.
У позадини, али у врло важној улози у овом програму, био је Илија Мијачић, који је својом прецизном презентацијом елемената наднаравног духовног здања допринео кумулативном осећају лепоте у овом дану. И сам талентован за јавне наступе, њихов друг Јован Николић овога пута био је у служби свог другог талента- фотографије.
Да би овај несвакидашњи час био потпун, помогла је и својим анђеоским гласом ученица ове Школе Анђела Јанковић. Она је, према речима професорке Милојевић, која је организовала час посвећен манастиру Манасија, певала њој добро знану музику срца-духовну музику.
-Надам се да смо сви заједно уживали у песми и речима посвећеним нашој светињи, манастиру Манасија. Духовност не познаје границе, ни временске ни територијалне, никакве. Манастир Манасија је манастир свих нас, без обзира на то где се налази. Одлучила сам да за овај пројекат узмем ученике програмерског смера, зато што су они, иако јако талентовани за српски језик, ипак по природи ствари више окренути стручним предметима, па се бојим да неће имати времена да се баве нечим тако лепим, као што су лепе наше православне светиње, истакла је професор српског језика Снежана Милојевић.
