Povodom obeležavanja gradske slave Sveti Prokopije u Galeriji „Boža Ilić“ u Prokuplju, a u okviru Duhovnih razgovora besedio je Arhimandrit Aleksej Bogičević, starešina manastira  Svetog Luke u blizini Varvarina, za koji kažu,  da ga je ličnim zalaganjem unapredio do te mere, da je za veoma kratko vreme, i od potpuno zapuštenog planinskog dela tog kraja načinio procvat, a sam postao čudo naših dana.

Besedi, u prepunom holu galerije prisustvovao je Vladika niški Arsenije sa sveštenstvom niške Eparhije, starešina prokupačke crkve „Sveti Prokopije“ protonamesnik Nikola Ilić sa sveštenstvom prokupačkim, gradonačelnik Prokuplja Milan Aranđelović sa saradnicima, kao i brojni poštovaoci dela igumana Alekseja.

–Samo pre nekoliko godina na tom mestu vladalo je trnje i neprohodni čestar a danas je taj isti proplanak nad pitomom moravskom dolinom, kultivisan  vidikovac, oivičen dekorativnim zidom i masivnom srednjevekovnom kapijom, pun cveća i drveća sa manastirom Svetog Luke koji postaje novi duhovni centar Srbije, kaže arhimandrit iguman Aleksej.

O sećanjima na svoje monaštvo i velike duhovnike koje je tokom svog monaškog života imao prilike da upozna arhimandrit Aleksej Bogićević je napisao dve knjige „Priče iz nezaborava“ i „Dečanske i druge priče“.

U svojoj besedi rekao je da se kao kaluđer oblikovao  u manastiru Dečani, na Svetoj Gori, pa potom četiri godine u Svetoj Zemlji. U tom periodu susretao se sa mnogim, najpoznatijim pravoslavnim duhovnicima prošlog veka. Boravio je u Divijevskom manastiru Svetog Serafima Sarovskog, odakle je  doneo za  manastir Svetog Luke i deo Svečeve kaluđerske mantije.

Magistrirao je 2000. godine na Solunskom univerzitetu, a njegov rad „Hilandarski monasi u upravi srpske crkve“, štampan je i na grčkom.

Iguman Aleksej je jedan od najpoznatijih i najomiljenijih duhovnika danas u Srbiji jer je jako blizak sa vernicima, koji ume  da odgovara i na njihove  telefonske pozive.

I ovog puta u srdačnom razgovoru sa on je pokazao veliku moć sugestije i svete blagosti, kojom je biranim rečima uspeo da dočara kaluđerski život velikih ljudi koji su tokom Drugog svetskog rata i kasnije u za njih teško vreme komunizma, uspeli da sačuvaju duh naroda i veru u Boga koja je, kako se kasnije pokazalo bila veoma važna za opstanak, identitet  srpskog naroda.

Tokom besede iguman Aleksej  prisećao se kao veoma važnog, tako jasno, kao da je juče bilo, dana kada je zamonašen na  Svetog Stefana Dečanskog, za slavu manastira Dečani  24. novembra u Dečanima.

–Mene je zamonašio blagopočivši patrijarh Pavle, ali mi je duhovnik bio otac Makarije. Pre bdenja me ispovedao i, sećam se rekao mi  „Nemoj sad da pobegneš, posle ispovesti“ i „Čuvaj se, nemoj nešto da ostaviš za strašni sud“. Ja tad nisam shvatao šta to znači, prisećao se iguman Aleksej koji je tada po njegovoj priči, na monašenju dobio ime Konstantin, po Svetom Blagovernom Knezu Konstantinu.

–Nekako, oduvek su Rusi igrali važnu ulogu u mom životu, nekad svesno a nekad nesvesno, s obzirom da je u Dečanima taj ruski uticaj bio i pre mene i ostao je taj ruski duh. Moj duhovnik otac Makarije je živeo u manastiru još za vreme arhimandrita Teodosija, Rusa, koji je bio ataman Kozaka. Ta priča o ocu Teodosiju u manastiru je bila i sada je vrlo živa. Njega su čak i Šiptari mnogo poštovali, zvali su ga svi „baćuška“. Posle toga tek 10 godina kasnije sam postao monah sa imenom  Konstantin, koje sam baš zavoleo, zvani Kosta kako me i danas zovu, nastavlja svoja sećanja iguman Aleksej i dodaje da je dosta dugo bio i đakon u manastiru Dečani.

–Tu sam proveo 24 godine, tako da su Dečani oduvek, jer sam sa 11 godina stupio u manastir, bili manastir mog detinjstva i moje mladosti. I danas kad sanjam, ja sanjam Dečane. Ne sanjam kuću u kojoj sam rođen, sanjam Dečane. Svaki kutak je ostao negde, tako, duboko u meni. Kao iskušenik manastira Visokih Dečana, privatno sam davao ispite iz Bogoslovije. Imao sam tu sreću da, to je prvi put da su maturanti iz Prizrenske bogoslovije pozvani od Hilandara da posete Svetu Goru i da beru masline, te sam nekako i ja uskočio, iako tada nisam bio maturant, zahvaljujući blagopočivšem patrijarhu  Irineju, koji je bio tada rektor Bogoslovije. Nekako se brzo to sredilo da dobijem i pasoš, iako nisam bio punoletan i tako sam prvi put video more i video Svetu Goru. Takvu kakvu sam je onda doživeo, takva je Sveta Gora i danas, u meni. Drugačiju je nekako ne prihvatam, bez obzira što je pretrpela izvesne promene. Ja se trudim da te promene ne vidim, nego onakvu kakvu sam je prvi put doživeo, priča arhimandrit Aleksej.

On se u svojim pričama jasno sećao velikih crkvenih ličnosti počev od patrijarha Pavla koga je lično poznavao i čijoj blagosti i svetosti, poštenju i istinoljublju, kako je rekao može da se priča na široko i nadugačko, tako i drugih velikodostojnika, koje naziva patrijarh Avram, starac Mojsije, Nikanor,  starac Danilo, pa starac Arsenije kaspijski, monah Gaton, starac Mitrofan, pa otac Grigorije čuveni, o kojima govori sa poštovanjem i divljenjem kao o nedostižnim uzorima, i kaže, da su ga sačekivali tako radosno kao da ne žele da zagrle samo njega već i ceo svet.

–Takav je bio neki njihov osmeh, pun ljubavi i to je meni, ovako, bio podstrek kakav bi trebalo da budem i ja, mada nisam takav nažalost, rekao je iguman Aleksej, koga krasi izuzetan dar zapažanja i neverovatno pamćenje u kome do tančina i sitnih detalja može da opiše svaki trenutak svog monaškog prošlog života.

Za ovo što je stalo u moje knjige sećanja mogu da zahvalim, sada blagopočivšem Vladiki Anfilohiju koji mi je tokom jednog susreta 2012. godine, pošto smo puno razgovarali i prisećali se prošlih vremena, rekao „to obavezno moraš da zapišeš“, rekao je Iguman Aleksej.

Svoju besedu u prokupačkoj Galeriji „Boža Ilić„ uoči velikog praznika gradske slave Prokuplja Svetog Prokopija, iguman Aleksej je završio rečima -Prošlost je prošla, sadašnjosti nema, budućnost je neizvesna, a naše je da čekamo Hrista vaskrslog, koji će sigurno doći.