Овогодишњи добитник песничке награде „Драинац“ Верољуб Вукашиновић из Трстеника и заменик градоначелника Прокупља Дејан Тонић, положили су венце пијетета на бисту великог песника Рада Драинца и на тај начин означили почетак 52 манифестације „Драинчеви сусрети песника“.

На овом месту, испред Драинчеве бисте заменик градоначелника  је овогодишњем лауреату уручио награду, статуету са ликом Драинца.

–Заиста ми је велика част да кажем неколико речи захвалности поводом примања Драинчеве награде  и да њих, пре свега, упутим угледним члановима жирија за доделу овог значајног признања, који су ове године указали поверење мојој збирци песама „Тилић“, а самим тим и осталим песничким књигама које сам до сада објавио. Непосредно пре него што сам ту лепу и неочекивану вест чуо од професора Горана Максимовића вратио сам се, пун лепих и болних утисака, са поклоничког путовања по манастирима Косова и Метохије, где сам се у цркви Пећке патријаршије срео са величанственом фреском Светог ратника Прокопија, заштитника овог града. Како ништа није случајно, хвала и њему на милости, рекао је овогодишњи лауреат Верољуб Вукашиновић казујући беседу.

Он је додао да је  Раде Драинац  један од песника које он највише воли.

–У младости, њега сам највише знао напамет и рецитовао. Глад ми је бескрајна а руке вечно празне, тај стих ми се одавно урезао у душу као људски и песнички крик, који ме и данас прати. Кад у себи кажем песник прво помислим на Драинца, песника боема, страсног љубавника и сањара, са чашом у руци и виолином у слуху, песника лиричара, али и песника бунтовника и „блудног сина“, песника луталицу и авантуристу, који је прошао многе географске границе, али и прешао преко многих моралних граница малограђанског морала и кроз своје стихове и поеме извртао душу као џепове са поцепаном поставом, истакао је награђени песник Вукашиновић.

Он је навео да је његовом читалачком доживљају Драинац песнички монумент, јединствена и непоновљива појава у српској поезији, близак уклетим песницима, чији је родоначелник Франсоа Вијон, али са топлином Топлице у срцу.

Према његовом мишљењу он је и један од најпрефињенијих  лиричара меланхолије, песник укрштаја и антиномија, космополита и имагинарни путник са бодлеровским позивом на путовање, борац за права понижених у животној арени, који је „ до колена газио у блату што се живот зове.“ Драинац је у мом доживљају, био и велики космополита и човекољубац и боготражитељ „лутајући човек без Бога на путу“, а надасве велики путник, стварни и имагинарни, који као да је изашао из строфе Бодлерове песме „Путовање“:

–С друге стране, мени лично много ближе, Раде Драинац је и песник завичаја и родног краја, посебно у књизи Дах земље, а поезија која о томе говори никад не умире. Драинац је певао о завичају у песми Повратак. Имам утисак да је на дну свих призора, срећних и још више несрећних, у животу овог песника, негде у самом темељу његовог бића светлео жар детињства у старој кући чатмари, у родном селу Трбуњу  и да је та светлост као тихи пламен воштанице, обасјала његов пут у вечност. Као застава на врху његове монументалне и разбарушене песничке грађевине штрчи стих: „Овде је небо моје, овде је љубљена Топлица!“, закључио је у својој беседи овогодишњи лауреат из Трстеника Верољуб Вукашиновић.

Председник жирија за доделу награде „Драинац“ Горан Максимовић је овом приликом нагласио да Вукашиновић спада у ред најизразитијих лиричара српског језика и награђена књига „Тилић“ показује песникову способност да води креативан дијалог са људима и биљкама, са стварима које га окружују и са сопственом душом, која је неисцрпни извор песничког надахнућа.

–Захваљујући томе суочава нас са неприметним или скрајнутим појавама, а изнад свега са префињеним људским емоцијама и изразитим човекољубљем. У том дијалогу Вукашиновић остварује један потпуно нов лирски свет и песнички језик, који нас враћа у дубине нашег митског постојања и живу везу између прошлости и садашњости, закључио је Максимовић.

На платоу испред Драинчеве бисте, где је и ове године због епидемиолошке ситуације уручена награда „Драинац“, стихове су говорили драмски уметник из Београда Вицо Дардић и лауреат Драинчеве награде Верољуб Вукашиновић.

Сусрети се настављају вечерас у башти ресторана „Варошки сокак“, где ће за љубитеље поезије бити одржан музичко сценски програм у 19 часова, а потом ће вече бити настављено  казивањем стихова учесника ове песничке манифестације.