Znameniti srpski pesnik, esejista, prevodilac, antologičar, kulturni radnik i jedan od najuglednijih Topličana, Miljurko Vukadinović preminuo je u 68. godini. Njegova večita pozitivna energija, vedrina i razigranost u životu i poeziji, nažalost nisu uspeli da pobede u poslednjoj bici protiv opakog korona virusa.

Rođen je 1953. godine u topličkom selu Gornje Svarče kod Blaca. Objavio je preko 90 knjiga poezije, proze, romana, studija, antologija, prevoda… Pisao je na srpskom i rumunskom jeziku. Prevođen je na 16 jezika i zastupljen u najznačajnijim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. U književnost je ušao 1977. zbirkom stihova „Slobodno Sredozemlje“. Napisao je preko 20 zbirki poezije od kojih su najznačajnije: „Poljski radovi“, „Vodena republika“, „Čini i kučine“, „Svoje vode gospodar“, „Vevčanica“, „Ep o Šljivamešu“, „Škr Gut“. Dobitnik je preko 30 književnih nagrada. Od domaćih nagrada izdvajaju se: „Rade Drainac“, „Zlatna struna“, „Zlatni beočug“, „Pečat varoši Semsko-karlovačke“, „Đurin šešir“… Od međunarodnih: „Nikita Stanesku“, medalja „Eminesku“. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Rumunije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Rumunije.

Bio je sekretar Književne omladine Srbije, lektor srpskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Bukureštu, sekretar Udruženja književnika Srbije, urednik Tribine Francuska 7. Svojom vedrinom i predanošću u organizaciji književnih programa ostaće u sećanju brojnim srpskim pesnicima koji su učestvovali u programima Udruženja književnika Srbije. U intervju datom za list „Politika“ povodom nagrade „Drainac“ Miljurko Vukadinović je rekao sledeće:

„Za mene je Drainac više od književnosti, jer je moj odnos prema ovom pesniku duboko ličan, a uz to smatram ga jednom od najznačajnijih paradigmi naše međuratne i avangardne književnosti. Slučaj komedijant je hteo da imamo zajednički zavičaj. Od Blaca na jednu stranu on – približno 7 km do Trbunja, na drugu stranu pak ja – oko sedam kilometara do Svarča (rodno mesto desetak srpskih pisaca, možda najknjiževnije selo u Toplici). Sličan nam je odnos prema poeziji (i književnosti uopšte), odnos prema zavičaju nam je ljubavno-izgnanički, srodan nam  je i odnos prema avangardi, kod Drainca hipnizam i srodni istorijski izmi, kod mene – klokotrizam. Zajedničko nam je i boemstvo, odnos prema javnom i književnom životu, ljubavi i putovanju, ženama…“

Miljurko je imao poseban odnos prema svom zavičaju – Toplici i bio je svojevrsni književni ambasador Toplice u Beogradu. Njegovo pesništvo uvek je bilo avangardno i tragalačko, a njegovo jezikotvorstvo neiscrpno; osmislio je mnoge nove izraze i reči koji će biti njegova Miljurkovina, baš kao što će i njegova Toplica ostati Drainčevina. U sećanju ljubitelja književnosti i kolega književnika ostaće upamćena Miljurkova neiscrpna energija za promovisanje književnosti i pisanje. I u poslednjim danima pred smrt, u bolničkoj postelji, nije prestajao da piše i napisao je petnaestak novih pesama.

Kako je istakao pesnik i kritičar Duško Stojković: „Bio je i ostaće jedini Miljurko srpske književnosti.“

Mesto i datum sahrane biće naknadno saopšteni.