У оквиру обележавања књижевне манифестације „Драинчеви сусрети песника“, овогодишњи лауреат песничке награде „Драинац“ Милосав Тешић и министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић, положили су венце пијетета на спомен обележје великом српском и топличком песнику у подножју Хисара, Раду Драинцу.
Цвеће на спомен бисту Драинцу положио је и генерални конзул Бугарске у Нишу Едвин Сугарев. Овом приликом на овом месту, Драинчеве стихове као и свих ранијих година, говорио је Вицо Дардић, а овогодишњи добитник је казивао своју песму.
По завршетку овог дела програма, учесници овогодишње јубиларне 50. по реду књижевне манифестације, али и представници Града Прокупља, присуствовали су уручењу песничке награде „Драинац“ у Свечаној сали Града.

Пре самог уручења, директор Народне библиотеке „Раде Драинац“ Драган Огњановић је поздравио све присутне и истакао да нас историја обавезује да будемо достојни Драинца. Он је посебно поздравио министра културе Владана Вукосављевића, који је како је рекао, својим прошлогодишњим и овогодишњим доласком уважио ову манифестацију и на тај начин посведочио о њеном значају.
Градоначелник Прокупља Александар Симоновић је овом приликом поздравио госте и нагласио да су „Драинчеви сусрети песника“ манифестација са високом репутацијом и једна од ретких у Србији са најдужом традицијом. Он је подвукао да је Град Прокупље увек био подршка културним радницима и да је помагао све манифестације које имају велику важност и значај за сам град.
Овогодишњем лауреату Милосаву Тошићу награду је уручио министар Вукосављевић и пожелео му да нас убрзо обрадује новим песмама, а потом се обратио скупу.

-Два повода спојена у један, успомена на великог српског песника, на једног од принчева српске поезије, који је оставио за време свог релативно кратког живота, дубок и неизбрисив траг у српској култури. Политички прогањан и гуран са стране и због свог карактера и погледа на свет и због својих политичких опредељења, Драинац има обележје трагике, које многи велики песници имају, али он свакако спада у сам врх српске поезије 20. века. Чувајући успомену на Драинца, читав овај крај и Прокупље, али и Србија и читава српска култура, имају разлог да се диче. Драинчева поезија је ванвременска, о њему ће се учити деценијама које су испред нас и наравно ова манифестација, служи чувању те важне успомене. Сваки пут када се пажња посвећује поезији и чувању успомене на песнике, Србија јача свој културни идентитет и свој културни темељ, рекао је министар Вукосављевић и додао да као култура и народ имамо чиме да се поносимо и дичимо.

Он је наглсио да смо многе ствари протеклих деценија, због различитих историјских и политичких околности заташкавали и гурали у други план, дајући предност туђем, често занемарујући домаће.
-Зато Драинац јесте један од блиставих примера српског подвизништва у култури и песништву и Министарство културе са великим задовољством и осећајем посебног уживања и радости помаже ову манифестацију, како финансијски, тако и присуством, али и на сваки други начин. Верујемо да ће Драинац остати трајно забележен у историји овог народа и историји његове културе, закључио је министар.
Беседом под називом „Између Топлице и Сингапура“, скупу у Свечаној сали Града Прокупља, обратио се и добитник награде „Драинац“ Милосав Тешић.

-Овим данашњим окупљањем, када обележавамо 120. година од рођења великог српског песника Рада Драинца и 50. година манифестације која носи његово име, још једанпут ће се обистинити, на један леп начин његови пророчки стихови из песме „Утеха“: „Па не буду ли ме поштовали данашњи људи, негде ће временом, као метеор из висина, споменик мој да се пробуди.“Драинац је веровао у поезију као човекову насушну дневну потребу, као нешто без чега је живот неодржив, што је наивно и племенито: „Приближио се велики дан, када поезија у психо-физичкој храни света преузима улогу калорије-пева он у програмској песми „Поетика“. Песништво Рада Драинца најделотворније је, има највећи естетички домет у фрагментима дугих песама, а мање у целим појединачним песмама. Могло би се рећи да је оно целовито остварено у јединству сопствених мана и врлина, али све складнијем како време пролази, што подразумева, бар у некој мери, потискивање и блеђење његових мање вредних садржаја. Дакле Драинац накнадно песнички јача, што и јест одлика оних стваралаца из чијих дела тајанствено и неисцрпно исијава жива стваралачка енергија. То значи да је време демантовало не тако ретке тренутке песниковог клонућа, безнађа и песимизма, исказане, на пример и у овим стиховима: „Рођен сам изван времена и нико мене никад разумети неће“.
Милосав Тешић се захвалио жирију за доделу награде „Драинац“, који је његовој поеми „Калопера Пера“ подарио ово признање , а њему, како је истакао, учинио да се због тога осећа посебно почаствованим.