У оквиру књижевне манифестације „Драинчеви сусрети песника“, у Народном музеју Топлице, одржан је научни панел на тему „Књижевност Јужне Србије – Иван Ивановић, ново читање”.
Поред бројних посетилаца, овом скупу, присуствовала је и већница за културу Града Прокупља Милица Ерић.
Реферате о делу писца Ивана Ивановића, изложили су др Горан Максимовић, др Мирјана Бојанић Ћирковић, Јован Младеновић, Драган Огњановић, Јелена Стошић, Јелена Милић, Весна Илић и Надица Стојановић.
На питање колико је књижевност јужне Србије уопште заступљена у Србији, какав је језик нашег краја и шта у српској књижевности представља Драинац, писац Иван Ивановић, коме је овај научни панел био посвећен, рекао је следеће.
-Мој књижевни рад је уствари, када га преведете на основне елементе, борба за већу заступљеност великих писаца Борe Станковића, Стевана Сремца, а тако сам, бранећи њих, бранио и себе. Хоћу да ми ту буде место, али то много тешко иде. Језик нашег краја је веома богат, многа велика дела су написана колоквијалним језиком. Језик је индивидуална ставр и ја сам постао писац онда када сам то схватио, да сваки мој јунак мора да говори својим језиком и ту сам показао неку умешност. Јурио сам живот, јер живот је увек изнад литературе, а Раде Драинац је светиљка, он је границу поставио много високо, али за нас који идемо за њим је то много тешко. Цео мој живот је био да стигнем Драинца, који је вредносну лествицу дигао на велику висину, коју је тешко досегнути, то је наша невоља.Увек сам настојао да књижевну Топлицу померим са Југа на Север. Захваљујем се Драинцу, који је био први носилац те идеје и осветљавао пут свима нама, који смо њиме кренули. Задовољан сам што сте ми омогућили да будем други на том путу, истакао је Ивановић.
Он је додао да је у Прокупље дошао да каже, да данашњи догађај доживљава као трећи чин исте драме, започете пре 68 година, када је, како је навео, ђачки наиван и необавештен, кренуо из њега да се наметне свету, као писац, иако није знао шта га на том путу чека.
-Данас на крају пута сазнао сам бар толико да из завичаја све потиче и да се у њему све завршава. Остало је ствар сплета догађаја, више силе. У својој литератури, од почетка био сам на страни духа, стога су сви моји литерарни јунаци губитници. Песник Икар Југовић у раним радовима, фудбалер Зоран Југовић у „Црвеном краљу“, сељак Санда Аризан у „Аризанима“, професор Љуба Станивуковић у „Живом песку, живом блату“, а изнад свих писац Растислав Југовић у „Југовићима“, „Уклетом Србијанцу“, „Удбашу“, који је мој alter ego, а не фудбалер Зока Кинг, због кога ми се толико судило. Такође сам бранио и стварне личности, које сам инкорпорирао у моју литературу, писце Радоја Домановића, Стевана Сремца, Бору Станковића у роману „Три писца“, Радета Драинца у роману „Црни дани Раке Драинца“. Уствари кад боље размислим, бранећи њих, бранио сам себе од исте пошасти – политике, рекао је између осталог писац Иван Ивановић говорећи о свом животном путу и стваралаштву.
Он је навео да је позицију усамљеног писца објаснио и сам Драинац у есеју „Сам против свих“.
-Да ћу да понесем судбину свог литерарног јунака схватио сам 1968. године, када сам се после београдског „лутања“, вратио у Топлицу, у Куршумлију, као што се Одисеј вратио у Итаку. Те године сам у мају објавио у Прокупљу своју прву књигу „Икаров лет“, са још петоро топличких писаца, а са њом уставри почиње моја књижевна одисеја. Други чин моје књижевне драме одиграо се опет у Прокупљу, после 22 година изнанстава, 1990. када сам представљао свој тротомни роман „Браћу Југовиће“, који сам контрирао Ћосићевим „Деобама“, што ми је донело „титулу“ великомученика српске литературе. Тада су признали да су се погрешно поставили према свом писцу и ја сам изашао из политичке историје, да парафразирам самог себе из књиге коју сам тада промовисао. Сада сам у „трећем чину“ моје књижевне драме, уверен да данас у Прокупљу улазим у књижевну историју, у коју сам сместио целокупно моје биће. То значи да сам убеђен да ће моје „ново читање“, бити пре свега књижевно, онакво какво сам замислио, на оном првом литерарном састанку у Гимназији пре 68 година, истакао је Ивановић.
-Трагајући за био-библиографским подацима о личности и делу књижевника Ивана Ивановића, дошли смо до једног прилично запањујућег и непријатног сазнања. Нема много помена о њему у историјама и прегледима српске књижевности, које обухватају последњу трећину 20. века и почетне деценије 21. века. Нема одреднице о Ивановићу ни у „Малој српској енциклопедији“ (Завод за уџбенике 2008.), а што је још непријатније, нема одреднице о њему ни у биографском речнику Матице српске, који излази још 2004. године, а објављено је до сада осам томова. Не знамо зашто је његово дело скрајнуто, али независно од тога, овом приликом наводимо оне податке који су нам били доступни, углавном на основу електронских извора, или кратких забелешки у издањима појединих Ивановићевих књига, нагласио је у свом излагању Максимовић, упознајући присутне са биографијом овог значајног српског савременог писца.
Професор Горан Максимовић је овом приликом подвукао да ће, Филозофски факултет у Нишу, у сарадњи са прокупачком Библиотеком, сакупити кратке нацрте радова о овом значајном савременом српском писцу и објединити их у зборник „Књижевно дело Ивана Ивановића, ново читање“, који ће представити следеће године.
Иван Ивановић је рођен у Нишу 1936. године, у породици југословенског официра Боже Ивановића, који је погинуо у Другом светском рату и мајке Миље, која је била учитељица у Пустој реци, одакле је породица Ивановић водила порекло. Основну школу је завршио у Житном Потоку, гимназију у Прокупљу. Дипломирао је Светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Десет година је радио као средњошколски професор књижевности у Александровцу и Куршумлији. После тога се преселио у Београд, где се бавио писањем. Објавио је 18 романа, две драме, збирку поезије и неколико политичких списа. Неки од његових објављених романа су Црвени краљ, Време спорта и разоноде, Аризани, Живи песак – живо блато, Нишки гамбит, Југовац или Како ући у историју, Фудбалска генерација, Браћа Југовићи или како изаћи из историје, Уклети Србијанац, Војвода од Лесковца, Црни дани Раке Драинца, Драинац између четника и партизана.
