У Народном музеју Топлице одржана је промоција романа „Миланова Дринка“, аутора Радосава Вујошевића, коју је посветио свом претку, храбром ратнику „Гвозденог пука“, Милану П. Стојановићу из Белољина.
О роману и његовом настајању говорили су рецензент књиге Раденко Бјелановић, историчар Драко Жарић и сам аутор.
„Миланова Дринка“ је химна о јунацима и коњима, родољубљу, пријатељству, љубави, српској историји, о Балканским ратовима и Великом рату.
-Књига „Миланова Дринка“ је искрена и емоционална исповест о прецима њеног аутора, о миграцијама, новом и старом завичају, о јунацима, биткама, о познатим војковођама и њиховим коњима, који су одиграли пресудну улогу у њиховим животима. Она је живи глас времена и битисања и још један допринос српској историографији. Она је духовно и историографско благо, велики је допринос у расветљавању знаменитих српских војвода и војсковођа, Мишића, Степановића, Путника, Бојовића, рекао је између осталог говорећи о о књизи која је представљена пред прокупачким читаоцима, књижевник Раденко Бјелановић.
Вујошевић је, како је навео Бјелановић, оживео и сећање на српску хероину Милунку Савић, која је била одликована међународним орденима за храброст и ратне заслуге.
-Ту су овековечени српски јуришници и подвижници, борци за правду и слободу, краљ Петар Карађорђевић Ујединитељ и син му Александар Карађорђевић. Вујошевић није оставио нити једно питање отворено и ретке су књиге ове врсте, које су урађене са толико поуздања, истакао је Бјелановић и нагласио да она није само за читање, него може да се користи да се из ње и учи.
Током промоције посетиоци имали прилику да чују више о животу Милана П. Стојановића, једног од јунака, чија је храброст и пожртвованост у борбама „Гвозденог пука“, оставила траг у историји Топлице и Србије.
Аутор је овом приликом рекао да Дринка није само метафора, нити било какво измишљено поређење, она је животна реалност његовог претка Милана Стојановића.
-Дринка је била субјект његовог живота, појавила се ниоткуда у замућеној Дрини. Та дивна бела кобила спасила га је од сигурне смрти. Сам Бог зна како га је извукла из Дрине, док је као непливач, почео да се дави. Дринак је трајала у Милановом сећању све до његове смрти 1973. године. Да није било Дринке, не би било ни Милана, ни многобројних Миланових потомака. Зато она заслужује своје место у наслову књиге, рекао је на промоцији аутор и подвукао да није било ове племените животиње не би било ни ове књиге.
Он је навео, да колико год, да је до сада писано о стравичним судбинама појединаца и масовних страдања у одбранбеним ратовима, остаће и даље нодописано и недоречено, а ова књига је само кап у мору великих дела и одрицања наших предака.
