Поред премијерке Србије Ане Брнабић, министара, народних посланика, пријатеља из Француске и Словеније, владике нишког Арсенија, представника локалне самоуправе, делегација Блаца, Куршумлије и Житорађе, бројних грађана, отварању споменика “Гвозденом пуку” у Прокупљу присуствовао је и унук велике српске хероине Милунке Савић, Мирослав Савић. Ова храбра жена, борила се раме уз раме са својим друговима против непријатеља, не показујући ниједног тренутка било какву слабост и страх. Милунка Савић је понос српског народа и пример како треба поступати кад отаџбина зове.
-Почаствован сам позивом да присуствујем једном овако важном тренутку за српску историју. Све ово ме је баш дирнуло. Много ми значи што ће се и на овај начин потомци сећати моје бабе Милунке Савић, јер она то свакако заслужује. Треба да се памти и да се о њој прича. Она је јунак оног времена, који не сме бити заборављен, као ни сви остали јунаци, који су се заједно са њом борили за слободу своје земље, истакао је унук Милунке Савић, Мирослав, и додао да је споменик величанствен.
Општина Прокупље се овом приликом захваљује Мирославу Савићу, који се са великим задовољством одазвао позиву и присуствовао откривању споменика, на коме се, иначе, налази и лик његове бабе Милунке Савић.
-Веома ми је драго да су откривању споменика у нашем граду присуствовали и потомци јунака “Гвозденог пука”. Милунка Савић је жена борац великог срца. Мало ко зна да је те давне 1912. године отишла у рат уместо свог брата. То би сигурно урадила свака сестра, али њена великодушност, племенито и топло срце и касније је побеђивало, борећи се свакодневно у различитим животним ситуацијама, које су врло често биле теже од оних ратних. Драго ми је да смо Милунку Савић уврстили у бесмртне јунаке. Нека нам сећање на наше претке буде водиља за будућност наших потомака, истакла је Општински већник за културу Милица Ерић.
Милунка Савић је српска хероина балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости, Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом “Ратни крст” са златном палмом.
Када је 1920. године демобилисана, није имала где да станује, па је ноћивала 16 дана у “Прокопу”, тражећи намештење и смештај. Петнаест година је радила најтеже и најпрљавије послове. Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на Железничкој станици у Сталаћу, Вишњу, своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.
Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао. Становала је у Скадарској 33, усред Београда, са три кћерке.
На иницијативу њених сабораца, запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добије војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време, ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.
Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.
Након рата, власт јој је 1945. године доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. Скупштина града Београда доделила јој је 1972. године једнособан стан у насељу Браће Јерковић на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године
