У порти цркве Светог Прокопија, синоћ је представљена монографија доктора филологије Снежане Милојевић, јавности познате и као писца кратких прича и путописа. Овога пута она је представила свој дугогодишњи рад на прози нашег нобеловца, у књизи под насловом „Закон земље – наратив о жени у прози Иве Андрића“.

Монографија се састоји од девет студија које се баве претежно мање истраживаним прозним текстовима овог писца, а све је прочитано кроз савремене књижевне теорије – те се зато у вези са овом књигом може говорити и о новом читању добро познатог писца.

Она се није служила идентичним истраживачким приступом сваком литерарном узорку, већ је сваки од сегмената Андрићеве прозе био повод за коришћење различите методолошке апаратуре, док су поједина истраживања подразимевала комбинацију више теоријских упоришта.

Иза ове научне монографије стоје рецензенти, редовни универзитетски професори из Новог Сада, Ниша и Загреба, а издавач је Акадмска књига из Новог Сада.

На промоцији књиге говориле су др Данијела Костадиновић и др Јелена Младеновић, а организатор програма била је Народна библиотека „Раде Драинац“.

Професор Филозофског факултета у Нишу, Данијела Костадиновић, истакла је своју радост због тога што је рецензент овако посебне књиге о нашем нобеловцу и рекла да је Снежана Милојевић кроз луцидне анализе прочитаваног, указала на разне аспекте ове теме – на историјске, митолошке, идеолошке и религијске елементе, као и то да методолошка апаратура савремених књижевних теорија, није одузела сав утицај писца на читаоца, овога пута ученог.

Доктор Јелена Младеновић, истакла је ерудитни ауторкин приступ темама којим се бавила, који у неким сегментима превазилази оквире и књижевне теорије и историје. Посебно се осврнула на радове који се тичу прича о којима је мало писано у нашој науци, као што су „Бајрон у Синтри“, „Жена на камену“, „Игра“, „Жена од слонове кости“, „Кнез са тужним очима“ и слично. Указавши  да се у овој књизи не сусрећемо са баналном апликацијом књижевне теорије на текст, већ је све на прави начин избалансирано, закључила је да је ова књига и много више од онога што је насловом наведено.

Сама ауторка је истакла коинциденцију да је књига угледала светлост дана баш у години када се обележава сто година читања Иве Андрића. Далеке 1920. године објављени су: „Пут Алије Ђерзелеза“, „Немири“ и „Екс понто“.  Мото читаве монографије је цитат из „Екс понта“ који акцентује разорну и незаустављиву моћ онога што Андрић назива „законом земље“  – инстинкт путености, који може помрачити и најбистрији ум. Подсетила нас је на њену претходну монографију о Андрићу и указала на низ нових текстова који  нису обухваћени овом књигом, јер јој тематски не припадају, наговестивши да ово није крај њеног бављења Андрићем.

Монографију Снежане Милојевић могу читати ђаци, студенти, љубитељи лепе књижевности, коју по препоруци  оних који су је представљали, треба читати упоредно са Андрићевим текстовима.