Поводом стогодишњице прокупачког позоришта, Дом културе „Радивој Увалић Бата“ организовао је трибину на којој су се глумци аматери подсетили својих почетака, улога и награда, када су на „даскама које живот значе“, стварали позориште у нашем граду.

Прокупачкој публици су о својој љубави према глуми говорили глумци који су остварили неизбрисив траг у културном животу, али и дали немерљив допринос томе, да се захваљујући њиховим представама и гостовањима широм наше земље, али и ван њених граница, чује за онда, малу варошицу Прокупље. У прокупачком позоришту, које сада носи име једног од значајних позоришних стваралаца, редитеља Хранислава Драгутиновића, поникла су многа важна и призната глумачка имена, а обележавање овог великог јубилеја, како су истакли, јесте једна велика обавеза, али и част за све некадашње и садашње глумце.

Тим поводом, они по којима се препознаје прокупачко Аматерско позориште „Хранислав Драгутиновић“, овај пут имали су другачију улогу. Глумци Мирољуб Мировић Фацир, Радосав Кривокапић Црни и Драган Барјактаревић, као и сценски радници, који су оставили траг „иза позорнице“ Стојан Вулић Фота и Мирослав Вељковић Цига, подсетили су публику на све важне представе и људе са којима су некад радили, а који сада живе захваљујући томе што их се колеге сећају и стално помињу.

Најмлађи глумац међу онима који су учествовали на трибини Радосав Кривокапић, познатији као Црни, испричао је многе интересантне ситуације са сцене, које су углавном биле везане за покојну колегиницу, глумицу Марину Денић. Из његове приче схватили смо да је она углавном била та, која је свим представама у којима је глумила давала једну посебну ноту.

-Стално је галамила на све нас, а ми се нисмо љутили. Била је отворена према свима до те границе да се није устручавала да нам каже све што јој је било на памети и срцу. Она је умела да направи сцену на сцени, тако што ће, на пример, да ти извуче столицу да паднеш и разбијеш се. То јесте бивало смешно, али свима другима, сем ономе коме је померена столица, рекао је Кривокапић и подсетио се представе „Ивкова слава“, у којој је играо Калчу и није имао много текста.

Према сећању глумца, његов задатак је био да што више једе и пије, док је његов колега Мировић, како истиче, имао баш доста текста.

-Он нас је стално анимирао, покретао, а ми смо, не обазирући се много на њега, јели јагњетину и пили. По први пут је то било вино, а не као раније, сок од малине. Што смо више пили, представа је била све боља, присећа се кроз смех Кривокапић и додаје да им је публика толико аплаудирала, да му се чини да никада више аплауза нису добили, него тада, а све што је требало да траје, рецимо два минута, трајало је пет.

Онда се, према томе како је испричао, десило да је његову чашу са вином случајно или намерно узео Стојан Милошевић Кеза, који у то време није пио.

-Привукао га је мирис сигурно, јер ко једном воли да попије, тај воли увек. Зграбивши неколико чаша које је попио на „екс“ у једном тренутку се окрене Храниславу Драгутиновићу и каже „Хранчо, ови бре пију истинско вино!“ Ту је Кеза поново почео да пије и попио је сво вино, које смо имали до краја представе, нагласио је Кривокапић.

Драган Барјактаревић је у прокупачко позориште, како каже, дошао са другачијом мисијом, али се и он обрео на „даскама које живот значе“ играјући у 12 представа.

-Ја сам давне 1979. године у Дом културе примљен као референт за програм. Тад је на репертоару прокупачког позоришта била представа „Тихо ноћи моје злато спава“, коју је радио Сима Ерчевић. Била је то колажна представа састављена од евергрина, старих градских песама и одређених одломака Бранислава Нушића, присећа се својих првих дана у позоришту Барјактаревић.

Прва представа коју је гледао у њему, била је „Хасанагиница“, по тексту Љубомира Симовића, а у режији Хранислава Драгутиновића.

-Носиоци главних улога у њој, али и репертоара позоришта у то време били су Мирољуб Мировић, Радосав Кривокапић и неизоставно Марина Денић. Било је ту много представа, али „алфа и омега“ у позоришту је био Хранислав Драгутиновић. Он је углавном режирао и имао је истанчан укус и осећај за драму, било да је реч о класичној драми или комедији. Главни човек у позоришту ипак, за све „акције“ била је глумица Марина, која је успевала да заврши све што се од ње тражило. Драгутиновић је љубоморно чувао свој естетски доживљај позоришта, био је неповерљив према другим редитељима и у то време могао је да режира још само Сима Ерчевић. После њега, први који је режирао, по доласку из Београда  1985. био је Зоран Цветковић. Касније, са доласком Воје Красића на место директора Дома културе, тај дух у позоришту се мења, либерализује се, објашњава кроз причу Барјактаревић и додаје да се после неког времена у позориште враћа и Зоран Милосављевић Рмуш, који је режирао неке своје текстове.

Проблем прокупачког позоришта, према његовим речима, огледао се у томе што није имало свој репертоар, јер је било мало представа, које су замењивале једна другу.

-Причали смо о томе да направимо репертоар и имамо репертоарско позориште са редоследом, кад се и шта игра, али само је остало на томе. Тако је завршена та етапа трајања позоришта, а онда су дошли неки други млади људи и ево, позориште још увек постоји и траје, на задовољство садашње његове публике, закључио је Драган Барјактаревић.