Povodom stogodišnjice prokupačkog pozorišta, Dom kulture „Radivoj Uvalić Bata“ organizovao je tribinu na kojoj su se glumci amateri podsetili svojih početaka, uloga i nagrada, kada su na „daskama koje život znače“, stvarali pozorište u našem gradu.

Prokupačkoj publici su o svojoj ljubavi prema glumi govorili glumci koji su ostvarili neizbrisiv trag u kulturnom životu, ali i dali nemerljiv doprinos tome, da se zahvaljujući njihovim predstavama i gostovanjima širom naše zemlje, ali i van njenih granica, čuje za onda, malu varošicu Prokuplje. U prokupačkom pozorištu, koje sada nosi ime jednog od značajnih pozorišnih stvaralaca, reditelja Hranislava Dragutinovića, ponikla su mnoga važna i priznata glumačka imena, a obeležavanje ovog velikog jubileja, kako su istakli, jeste jedna velika obaveza, ali i čast za sve nekadašnje i sadašnje glumce.

Tim povodom, oni po kojima se prepoznaje prokupačko Amatersko pozorište „Hranislav Dragutinović“, ovaj put imali su drugačiju ulogu. Glumci Miroljub Mirović Facir, Radosav Krivokapić Crni i Dragan Barjaktarević, kao i scenski radnici, koji su ostavili trag „iza pozornice“ Stojan Vulić Fota i Miroslav Veljković Ciga, podsetili su publiku na sve važne predstave i ljude sa kojima su nekad radili, a koji sada žive zahvaljujući tome što ih se kolege sećaju i stalno pominju.

Najmlađi glumac među onima koji su učestvovali na tribini Radosav Krivokapić, poznatiji kao Crni, ispričao je mnoge interesantne situacije sa scene, koje su uglavnom bile vezane za pokojnu koleginicu, glumicu Marinu Denić. Iz njegove priče shvatili smo da je ona uglavnom bila ta, koja je svim predstavama u kojima je glumila davala jednu posebnu notu.

-Stalno je galamila na sve nas, a mi se nismo ljutili. Bila je otvorena prema svima do te granice da se nije ustručavala da nam kaže sve što joj je bilo na pameti i srcu. Ona je umela da napravi scenu na sceni, tako što će, na primer, da ti izvuče stolicu da padneš i razbiješ se. To jeste bivalo smešno, ali svima drugima, sem onome kome je pomerena stolica, rekao je Krivokapić i podsetio se predstave „Ivkova slava“, u kojoj je igrao Kalču i nije imao mnogo teksta.

Prema sećanju glumca, njegov zadatak je bio da što više jede i pije, dok je njegov kolega Mirović, kako ističe, imao baš dosta teksta.

-On nas je stalno animirao, pokretao, a mi smo, ne obazirući se mnogo na njega, jeli jagnjetinu i pili. Po prvi put je to bilo vino, a ne kao ranije, sok od maline. Što smo više pili, predstava je bila sve bolja, priseća se kroz smeh Krivokapić i dodaje da im je publika toliko aplaudirala, da mu se čini da nikada više aplauza nisu dobili, nego tada, a sve što je trebalo da traje, recimo dva minuta, trajalo je pet.

Onda se, prema tome kako je ispričao, desilo da je njegovu čašu sa vinom slučajno ili namerno uzeo Stojan Milošević Keza, koji u to vreme nije pio.

-Privukao ga je miris sigurno, jer ko jednom voli da popije, taj voli uvek. Zgrabivši nekoliko čaša koje je popio na „eks“ u jednom trenutku se okrene Hranislavu Dragutinoviću i kaže „Hrančo, ovi bre piju istinsko vino!“ Tu je Keza ponovo počeo da pije i popio je svo vino, koje smo imali do kraja predstave, naglasio je Krivokapić.

Dragan Barjaktarević je u prokupačko pozorište, kako kaže, došao sa drugačijom misijom, ali se i on obreo na „daskama koje život znače“ igrajući u 12 predstava.

-Ja sam davne 1979. godine u Dom kulture primljen kao referent za program. Tad je na repertoaru prokupačkog pozorišta bila predstava „Tiho noći moje zlato spava“, koju je radio Sima Erčević. Bila je to kolažna predstava sastavljena od evergrina, starih gradskih pesama i određenih odlomaka Branislava Nušića, priseća se svojih prvih dana u pozorištu Barjaktarević.

Prva predstava koju je gledao u njemu, bila je „Hasanaginica“, po tekstu Ljubomira Simovića, a u režiji Hranislava Dragutinovića.

-Nosioci glavnih uloga u njoj, ali i repertoara pozorišta u to vreme bili su Miroljub Mirović, Radosav Krivokapić i neizostavno Marina Denić. Bilo je tu mnogo predstava, ali „alfa i omega“ u pozorištu je bio Hranislav Dragutinović. On je uglavnom režirao i imao je istančan ukus i osećaj za dramu, bilo da je reč o klasičnoj drami ili komediji. Glavni čovek u pozorištu ipak, za sve „akcije“ bila je glumica Marina, koja je uspevala da završi sve što se od nje tražilo. Dragutinović je ljubomorno čuvao svoj estetski doživljaj pozorišta, bio je nepoverljiv prema drugim rediteljima i u to vreme mogao je da režira još samo Sima Erčević. Posle njega, prvi koji je režirao, po dolasku iz Beograda  1985. bio je Zoran Cvetković. Kasnije, sa dolaskom Voje Krasića na mesto direktora Doma kulture, taj duh u pozorištu se menja, liberalizuje se, objašnjava kroz priču Barjaktarević i dodaje da se posle nekog vremena u pozorište vraća i Zoran Milosavljević Rmuš, koji je režirao neke svoje tekstove.

Problem prokupačkog pozorišta, prema njegovim rečima, ogledao se u tome što nije imalo svoj repertoar, jer je bilo malo predstava, koje su zamenjivale jedna drugu.

-Pričali smo o tome da napravimo repertoar i imamo repertoarsko pozorište sa redosledom, kad se i šta igra, ali samo je ostalo na tome. Tako je završena ta etapa trajanja pozorišta, a onda su došli neki drugi mladi ljudi i evo, pozorište još uvek postoji i traje, na zadovoljstvo sadašnje njegove publike, zaključio je Dragan Barjaktarević.