Поводом обележавања 110. година од мобилизације Гвозденог пука, у прокупачком Дому културе одржана је свечана академија, на којој су поред бројних гостију, присуствовали и представници Топличког управног округа, Града Прокупља, Цркве, Војске и полиције, борачких удружења, установа културе и школа. Поздравним говором гостима се најпре обратио градоначелник Прокупља Милан Аранђеловић.

-Са изузетним поштовањем, поклањамо се јунаштву војника Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, познатијег као „Гвозденог пук“, који су јуначки ратовали шест година и остали верни слободи и својој отаџбини. Ово дело наших ратника био је бљесак храбрости и пожртвовања. Они су своје животе уградили у темеље тако жељење и очекиване слободе у свим крајевима Србије. Тог 7. октобра 1912. године започели су ослобађање Србије од вековног ропста, кренули су да ослободе оно о чему су певали њихови преци и вечне стихове о Косову и метохији, у срцу носили. Обележавајући 110. година од мобилизације Гвозденог пука цела Србија показује да не заборавља и да поштује своју славну прошлост, рекао је градоначелник Прокупља Милан Аранђеловић.

Он је додао да памтећи њихову несебичну жртву ми потврђујемо верност вечитој слободарској идеји српског народа.

-У  рату с Турцима  1912. године „Гвоздени пук“ чинили су Топличани, Јабланичани, Пусторечани и Заплањци. Војевање ових јунака наставило се све до 1918. године. Застава Гвозденог пука је најодликованија, а пред барјаком гвоздених јунака поклонили су се и одликовали је савезници Србије у Великом рату. Официри, подофицири и војници овог пука, добили су највећи број ордена у српској војсци. На грудима неких од њих сијале су и по две Карађорђеве звезде, као и француски Орден Легије части. У војевању од 1912. до 1918. године погинуло је 2.974 војника и подофицира и 84 официра „Гвозденог пука“. Други пешадијски пук и његови војници заузимају посебно место у срцима и памћењу не само Топлице, већ и целе Србије. То су јунаци који су имали надљудску, готово митску потребу да ослободе и одбране своју земљу, истакао је Аранђеловић.

Како је навео, подвизи „гвоздених јунака“, треба да нас уче како да чувамо нашу државу, а пут, којим данас корачамо, предвођени мудром и далекосежном политиком председника Србије Александра Вучића је пут мира и напредка на привредном, културном и образовном пољу.

Пореклом Топличанин, историчар и декан Педагошког факултета у Новом Саду, професор Саша Марковић казивао је беседу под називом „Поносна гвоздена Топлица и потомци који је заслужују“.

-Догађаји у прошлости постају велики са оним што доносе будућности и оним како се у њима представимо. Сто десет година касније је изнова разлог да се подсетимо на оне због којих нам није потребна притворност када говоримо о вредностима код Срба. И ма колико лепо звучало, није то било херојско доба о коме су писали антички писци у усхићењу сопственог уздизања. Било је то тешко време, које је одговорне људе и домаћине чинило узорима, генерацијама које су долазиле. Као и сви други и они су се радовали животу, били испуњени тренутком и благородном средином, рекао је беседећи историчар Марковић.

Како је додао, иако навикли на тежачки рад, нису се жалили. Умели су да се носе са теретом одговорности, коју је донела слободарска тежња за државом, још почетком 19. века, истовремено оптерећена притиском необузданог интереса велилких сила на њеним границама.

-Прихватали су неизбежно. Мало им је било потребно за радост, али су умели и да жале. Породицу су чували и горштачки васпитавали. Наизглед без пажње и сажаљења, а заправо са обзиром и љубављу. Јер љубав је за њих научити своје да се суоче са искушењем, да избегну непотребну жртву, али и да истрају у поштењу и то до жртве, уколико је то потребно. За то им није била потребна званична водиља. Прихватали су је са резервом и захтевали су објашњење. Такве људе је било најтеже придобити. Они не желе да се истичу, нису занесењаци необузданог духа. Они су научили да савладају, како пожуду тако и опсену. Умели су да критикују, али када су прихватали, то нису чинили из страха већ из солидарности пред опасношћу. Такви људи, покренули су се у рат и пустош. Није било лако ни пожељно, али се није избегавало. Страдало се, али то није био њихов избор већ њихова одбрана. Жртва је постала обавеза – проклета, али неизбежна. Ретки су били они којима трогодишњи рат није узео неког драгог члана породице. Има чак и потпуно угашених породица, али оне су истрајавале трпљењем  и обуздавајући лажи, које су им наметане. Неки су се предали малодушности. Жив човек је плашљив говорило се, али његов страх није био изговор да друге изневери. Суочен са сопственим слабостима, српски народ  је одолевао страној војној сили. Његов војник није био убица већ бранитељ. Он се мучио, тражио опроштај за испаљени метак, али није престајао да пуца. Заробљени непријатељ постао је сирот, убог и незаштићен несрећник, истакао је  у беседи историчар Марковић.

Српски домаћин је имао слободарске тежње, али не и необуздане емоције. Нацији је био посвећен, али је породицу чувао изнад свега. Одговоран у свом патриотизму, он се подједнако суздржавао од исхитрености, ма са које стране долазила.

– Подсећање на значајне догађаје у прошлости какав је овај данас, а који су имали снажан утицај на живот после њих никада није претерано и управо је неопходно ради превазилажења свих искушења, која се јављају у савременом, а која су и раније постојала као историјско искуство. Са друге стране, злоупотреба значајних догађаја из прошлости зарад одређених интереса, која се интерпретира као вредност преко потребна народу, срушиће се као баласт при првом свом помињању, а уколико се понавља постаје фетиш који захтева подређене, а прогања самосвојне и креативне Србе. Избећи ову злоупотребу, уколико имамо предрасуде о сопственој величини, или уколико имамо предрасуде о сопственој слабости, врло је тешко. Српски народ се врло често показао као погодно тло за различите идеологије, које су фиксирале прошлост према сопственој потреби. Потреба да се посветимо откривању вредности у прошлости захтева одговорног појединца, али и народ у целини, подвукао је историчар Саша Марковић.

Како је беседио, рат није херојско доба, то је пустош са којом се човек суочава откада постоји.

-Рат је знао да буде сурови господар и кроји идентитет људи. Стодесет година касније, ми се окрећемо према прошлости, у намери да је избегнемо у будућности. Нити једна различитост није толико недостижна да би рат постао њена солуција решења. Обичан човек, српски сељак у ,,Гвозденом пуку“, знао је да процени шта доноси рат. Он није био његов идолопоклоник, већ његов недраговољни спроводник. Људи су пуцали, али су се надали да ће то престати. Разарали су, али су и тада желели да обнављају. Сусрет са таквим сликама из рата јесте јединствена вредност, заправао једина вредност, која остаје за будуће генерације.

Нека наша порука данас буде да и у безнађу рата, нада у његов нестанак постоји. Она се не предаје већ намеће, јер човек не жели да постане звер. Наши млади нараштаји требају узоре, али увек нека имају на уму да ће и они једном бити ти у које се гледа и од којих се учи. Част сваком који је пред нараштајима могао да каже причаћу вам шта су вредности, а о њима ћу вам сведочити сопственим примером. Гвоздени пук је неговао култ части, а не култ мртвих, али је за част пожртвовање огромно, закључио је у својој беседи „Поносна гвоздена Топлица и потомци који је заслужују“, историчар Саша Марковић.

Ово је био повод да се бројним поштоваоцима овог важног историјског датума, али и сарадницима организатора ове важне манифестације, уруче захвалнице. Бројним појединцима и представницима предузећа,  установа, школа, захвалнице је уручио градоначелник Прокупља Милан Аранђеловић.

За културно уметнички програм био је задужен Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, али и солисти Воја Спасић и Даница Крстић, који су наступили у пратњи овог ансамбла. Монолог Степе Степановића говорио је глумац Лепомир Ивковић.