Povodom obeležavanja 110. godina od mobilizacije Gvozdenog puka, u prokupačkom Domu kulture održana je svečana akademija, na kojoj su pored brojnih gostiju, prisustvovali i predstavnici Topličkog upravnog okruga, Grada Prokuplja, Crkve, Vojske i policije, boračkih udruženja, ustanova kulture i škola. Pozdravnim govorom gostima se najpre obratio gradonačelnik Prokuplja Milan Aranđelović.
-Sa izuzetnim poštovanjem, poklanjamo se junaštvu vojnika Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, poznatijeg kao „Gvozdenog puk“, koji su junački ratovali šest godina i ostali verni slobodi i svojoj otadžbini. Ovo delo naših ratnika bio je bljesak hrabrosti i požrtvovanja. Oni su svoje živote ugradili u temelje tako željenje i očekivane slobode u svim krajevima Srbije. Tog 7. oktobra 1912. godine započeli su oslobađanje Srbije od vekovnog ropsta, krenuli su da oslobode ono o čemu su pevali njihovi preci i večne stihove o Kosovu i metohiji, u srcu nosili. Obeležavajući 110. godina od mobilizacije Gvozdenog puka cela Srbija pokazuje da ne zaboravlja i da poštuje svoju slavnu prošlost, rekao je gradonačelnik Prokuplja Milan Aranđelović.
On je dodao da pamteći njihovu nesebičnu žrtvu mi potvrđujemo vernost večitoj slobodarskoj ideji srpskog naroda.
-U ratu s Turcima 1912. godine „Gvozdeni puk“ činili su Topličani, Jablaničani, Pustorečani i Zaplanjci. Vojevanje ovih junaka nastavilo se sve do 1918. godine. Zastava Gvozdenog puka je najodlikovanija, a pred barjakom gvozdenih junaka poklonili su se i odlikovali je saveznici Srbije u Velikom ratu. Oficiri, podoficiri i vojnici ovog puka, dobili su najveći broj ordena u srpskoj vojsci. Na grudima nekih od njih sijale su i po dve Karađorđeve zvezde, kao i francuski Orden Legije časti. U vojevanju od 1912. do 1918. godine poginulo je 2.974 vojnika i podoficira i 84 oficira „Gvozdenog puka“. Drugi pešadijski puk i njegovi vojnici zauzimaju posebno mesto u srcima i pamćenju ne samo Toplice, već i cele Srbije. To su junaci koji su imali nadljudsku, gotovo mitsku potrebu da oslobode i odbrane svoju zemlju, istakao je Aranđelović.
Kako je naveo, podvizi „gvozdenih junaka“, treba da nas uče kako da čuvamo našu državu, a put, kojim danas koračamo, predvođeni mudrom i dalekosežnom politikom predsednika Srbije Aleksandra Vučića je put mira i napredka na privrednom, kulturnom i obrazovnom polju.
Poreklom Topličanin, istoričar i dekan Pedagoškog fakulteta u Novom Sadu, profesor Saša Marković kazivao je besedu pod nazivom „Ponosna gvozdena Toplica i potomci koji je zaslužuju“.
-Događaji u prošlosti postaju veliki sa onim što donose budućnosti i onim kako se u njima predstavimo. Sto deset godina kasnije je iznova razlog da se podsetimo na one zbog kojih nam nije potrebna pritvornost kada govorimo o vrednostima kod Srba. I ma koliko lepo zvučalo, nije to bilo herojsko doba o kome su pisali antički pisci u ushićenju sopstvenog uzdizanja. Bilo je to teško vreme, koje je odgovorne ljude i domaćine činilo uzorima, generacijama koje su dolazile. Kao i svi drugi i oni su se radovali životu, bili ispunjeni trenutkom i blagorodnom sredinom, rekao je besedeći istoričar Marković.
Kako je dodao, iako navikli na težački rad, nisu se žalili. Umeli su da se nose sa teretom odgovornosti, koju je donela slobodarska težnja za državom, još početkom 19. veka, istovremeno opterećena pritiskom neobuzdanog interesa velilkih sila na njenim granicama.
-Prihvatali su neizbežno. Malo im je bilo potrebno za radost, ali su umeli i da žale. Porodicu su čuvali i gorštački vaspitavali. Naizgled bez pažnje i sažaljenja, a zapravo sa obzirom i ljubavlju. Jer ljubav je za njih naučiti svoje da se suoče sa iskušenjem, da izbegnu nepotrebnu žrtvu, ali i da istraju u poštenju i to do žrtve, ukoliko je to potrebno. Za to im nije bila potrebna zvanična vodilja. Prihvatali su je sa rezervom i zahtevali su objašnjenje. Takve ljude je bilo najteže pridobiti. Oni ne žele da se ističu, nisu zanesenjaci neobuzdanog duha. Oni su naučili da savladaju, kako požudu tako i opsenu. Umeli su da kritikuju, ali kada su prihvatali, to nisu činili iz straha već iz solidarnosti pred opasnošću. Takvi ljudi, pokrenuli su se u rat i pustoš. Nije bilo lako ni poželjno, ali se nije izbegavalo. Stradalo se, ali to nije bio njihov izbor već njihova odbrana. Žrtva je postala obaveza – prokleta, ali neizbežna. Retki su bili oni kojima trogodišnji rat nije uzeo nekog dragog člana porodice. Ima čak i potpuno ugašenih porodica, ali one su istrajavale trpljenjem i obuzdavajući laži, koje su im nametane. Neki su se predali malodušnosti. Živ čovek je plašljiv govorilo se, ali njegov strah nije bio izgovor da druge izneveri. Suočen sa sopstvenim slabostima, srpski narod je odolevao stranoj vojnoj sili. Njegov vojnik nije bio ubica već branitelj. On se mučio, tražio oproštaj za ispaljeni metak, ali nije prestajao da puca. Zarobljeni neprijatelj postao je sirot, ubog i nezaštićen nesrećnik, istakao je u besedi istoričar Marković.
Srpski domaćin je imao slobodarske težnje, ali ne i neobuzdane emocije. Naciji je bio posvećen, ali je porodicu čuvao iznad svega. Odgovoran u svom patriotizmu, on se podjednako suzdržavao od ishitrenosti, ma sa koje strane dolazila.
– Podsećanje na značajne događaje u prošlosti kakav je ovaj danas, a koji su imali snažan uticaj na život posle njih nikada nije preterano i upravo je neophodno radi prevazilaženja svih iskušenja, koja se javljaju u savremenom, a koja su i ranije postojala kao istorijsko iskustvo. Sa druge strane, zloupotreba značajnih događaja iz prošlosti zarad određenih interesa, koja se interpretira kao vrednost preko potrebna narodu, srušiće se kao balast pri prvom svom pominjanju, a ukoliko se ponavlja postaje fetiš koji zahteva podređene, a proganja samosvojne i kreativne Srbe. Izbeći ovu zloupotrebu, ukoliko imamo predrasude o sopstvenoj veličini, ili ukoliko imamo predrasude o sopstvenoj slabosti, vrlo je teško. Srpski narod se vrlo često pokazao kao pogodno tlo za različite ideologije, koje su fiksirale prošlost prema sopstvenoj potrebi. Potreba da se posvetimo otkrivanju vrednosti u prošlosti zahteva odgovornog pojedinca, ali i narod u celini, podvukao je istoričar Saša Marković.
Kako je besedio, rat nije herojsko doba, to je pustoš sa kojom se čovek suočava otkada postoji.
-Rat je znao da bude surovi gospodar i kroji identitet ljudi. Stodeset godina kasnije, mi se okrećemo prema prošlosti, u nameri da je izbegnemo u budućnosti. Niti jedna različitost nije toliko nedostižna da bi rat postao njena solucija rešenja. Običan čovek, srpski seljak u ,,Gvozdenom puku“, znao je da proceni šta donosi rat. On nije bio njegov idolopoklonik, već njegov nedragovoljni sprovodnik. Ljudi su pucali, ali su se nadali da će to prestati. Razarali su, ali su i tada želeli da obnavljaju. Susret sa takvim slikama iz rata jeste jedinstvena vrednost, zapravao jedina vrednost, koja ostaje za buduće generacije.
Neka naša poruka danas bude da i u beznađu rata, nada u njegov nestanak postoji. Ona se ne predaje već nameće, jer čovek ne želi da postane zver. Naši mladi naraštaji trebaju uzore, ali uvek neka imaju na umu da će i oni jednom biti ti u koje se gleda i od kojih se uči. Čast svakom koji je pred naraštajima mogao da kaže pričaću vam šta su vrednosti, a o njima ću vam svedočiti sopstvenim primerom. Gvozdeni puk je negovao kult časti, a ne kult mrtvih, ali je za čast požrtvovanje ogromno, zaključio je u svojoj besedi „Ponosna gvozdena Toplica i potomci koji je zaslužuju“, istoričar Saša Marković.
Ovo je bio povod da se brojnim poštovaocima ovog važnog istorijskog datuma, ali i saradnicima organizatora ove važne manifestacije, uruče zahvalnice. Brojnim pojedincima i predstavnicima preduzeća, ustanova, škola, zahvalnice je uručio gradonačelnik Prokuplja Milan Aranđelović.
Za kulturno umetnički program bio je zadužen Umetnički ansambl Ministarstva odbrane „Stanislav Binički“, ali i solisti Voja Spasić i Danica Krstić, koji su nastupili u pratnji ovog ansambla. Monolog Stepe Stepanovića govorio je glumac Lepomir Ivković.