Pedeseta po redu književna manifestacija „Drainčevi susreti pesnika“ počela je sinoć u Narodnom muzeju Toplice,kada je pred brojnim poštovaocima Drainčevog dela,njemu u čast besedu kazivao prof. dr Gojko Tešić. Poeziju velikog topličkog pesnika govorio je glumac Narodnog pozorišta u Nišu Miki Jović,a kompozicije „Ej,pukni zoro“ i „Čaj goro“ izveli su Stiven Demirović i Ivan Stojanović.

– Pedeset godina trajanja Drainčevih susreta je dokaz da su oni izuzetno važni kao manifestacija srpske kulture. Oni nisu samo manifestacija književne Toplice,već i književne Srbije,a sasvim slobodno se može reći da je imala velike i važne razmere i na prostoru bivše Jugoslavije,rekao je,govoreći o važnosti trajanja ovih književnih susreta,prof. dr Gojko Tešić.

Besedeći Draincu u čast profesor Tešić je istakao da ovog značajnog pesnika doživljava kao najznačajniju evropsku činjenicu književnog juga ili književne Toplice,ali i evropsku činjenicu srpske kulture i književnosti u najlepšem smislu te reči.

– Kad ovo kažem onda imam u vidu nešto što je neka vrsta njegove književne geografije,koja je možda neka vrsta njegovog sumatraizma,koji je on nazvao svojim hipnizmom. Dakle,Drainac je u snovima putovao po svetskoj mapi i na neki način je u srpsku kulturu uveo važne simbole evropskih i svetske literature u najlepšem smislu te reči. Neko ko nije imao lak život,već tragičan na neki način i stalno u nekoj vrsti egzistencijalne nedaće i nevolje,uspevao je da svoju literaturu i svoju poeziju zadrži na najvišem stvaralačkom nivou i tako sam sebe upiše u ono što je evropski modernitet unutar srpske književnosti. Na taj način ravnopravno je stao rame uz rame sa najznačajnijim pesnicima poput Rastka Petrovića,Miloša Crnjanskog,Momčila Nastasijevića,Stanislava Vinavera,ne samo međuratnog razdoblja,već uopšte,naglasio je Tešić.

Prema mišljenju ovog poštovaoca i zaljubljenika u Drainčevo stvaralaštvo,sam Drainac se na margini moderne kulture dosta dugo nalazio,čak do negde šezdesetih godina.

– Između dva rata naš veliki Drainac je bio na književnom levom frontu,jer je bio jedan od najžešćih polemičara,što je bio i razlog da bude stavljen na marginu. Oni koji su godinama posle rata bili književni gospodari,nadrealisti i pisci pokreta socijalne literature,odnosno s jedne strane modernisti,s druge realisti,stvorili su sukob modernog i starinskog,tradicionalnog,izložio je prof. dr Tešić navodeći da je pedesetih godina Drainac  pripadao takozvanom korpusu modernizma između dva rata,a to je u tim godinama bilo ideološki sumnjivo ili stavljeno prosto u onaj prostor takozvane književne desnice,što ga je opet odredilo da bude u sukobu i sa desnicom,a i sa književnom levicom u ovom periodu.

Poezija Drainca bila je prema mišljenju besednika drainistička,a sam pesnik je bio ratnik,jedna vrsta modernog Don Kihota u srpskoj književnosti.

– Ono što je neka vrsta mog književno-istorijskog uloga,jeste činjenica da sam uspeo da savladam tu ogromnu građu i da dokažem kroz deset Drainčevih tomova da on nije samo apaš,boem i vagabund,nego velika književna figura srpske književnosti,zaključio je prof. dr Gojko Tešić besedeći o Draincu i podvukao da je dosta dugo vladalo mišljenje da je boemija zapravo uništila ovog pesnika,a onda se ispostavilo da je najznačajniji srpski boem ostavio ogromno delo u nasleđe srpskoj kulturi i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu.