Божидар Боки Милошевић (Прокупље, 31. децемба 1931. – Београд, 15. април 2018.) је био познати српски популарни музичар и најславнији кларинетиста на простору бивше велике Југославије. Професор музичке школе „Јосип Славенски, шеф Народног оркестра Радио-телевизије Београд и члан Београдске филхармоније.
Сигурно најпознатији Прокупчанин као већ познати и врсни кларинетиста одлази у Београд 1950. године, где дипломира и магистрира кларинет на Музичкој академији у класи професора Брун Брунам.
Ових година почиње и његова успешна музичка каријера током које је био музички уредник Радио Београда, члан Великог народног окестра РТБ од 1952. до 1956. године. Од 1966. године прелази у Београдску филхармонију где бива њен члан и солиста.
Од 1976. године постаје шеф већ чувеног Народног оркестра Радио-телевизије Београд и ту ради све до пензионисања, 1980. са тридесетогодишњом каријером иструменталног солисте.
Као солиста, извођач, имао је турнеје и концерте по целом свету. Педесетих година наступао је у Израелу, у Лондону, Бечу, Берлину, у Сједињеним Државама, у Колумбији, Гватемали, Канади и Мексику. Током турнеје у Совјетском савезу 1971. године компонује Влашку олују. Током богате уметничке каријере био је омиљени музичар на целом простору бивше велике Југославије којом је проносио на најбљи начин јужњачки мелос.
Добитник је свих најзначајнијих домаћих и међународних музичких признања међу којима су Орден рада са сребрним венцем, Златни беочуг и лауреат Међународног музичког фестивала у Тунису у конкуренцији музичара из целог света.
Вест о Бокијевом одласку дирнула је све житеље прокупачке вароши која се увек њиме поносила као својим најславнијим суграђанином. Милошевић је проносећи славу Србије и некадашње Југославије славио и име Прокупља из кога је потекао и које је неизмерно волео. Иако га је напустио са 18 година и постао грађанин света никада није престао да себе назива Прокупчанином што је у души увек био. Прокупље је за њега било и остало најлепши део младости, и не само његове већ и свих овдашњих младости. Јер младост је увек и за сва времена иста, лепа , раздрагана и срећна. Волео је Боки своје Прокупље и увек му се испуњен лепим успоменама и радошћу враћао.
Боки Милошевић и његова музика, од које је сав био саткан и за коју је живео дубоко се усадила у корене овог града. Величанствени јецај са његовог кларинета невероватно сликовито осликавао је менталитет југа и јужњачког мелоса. Нико никада није успео да на такав начин оживи кларинет и да из њега извуче такав раскош како је то Боки знао.
Прокупчани ће памтити време једне бесмртне младости, која је након Другог светског рата полетно са великим ентузијазмом и жаром градила и стварала нови свет. А део тог новог света, био је Боки, који је и тада као средњошколац међу својим вршњацима био омиљен и популаран. Са нестрпљењем су се очекивале матине игранке педесетих година прошлог века на којима је у топле летње вечери Бокијев кларинет уз звуке „твиста“ и светских шансона забављао младе Прокупчане и цео град осветљавао најлепшим бојама музике.
Боки Милошевић је био величанствен уметник али и необично добар и скроман човек кога су красиле врлине људи из народа који се никад нису одвојили од њега. Неизмерно му хвала на свему што је учинио за српску музику. Прокупље, његов родни град га никад неће заборавити као једног од највећих синова овог храброг и поноситог места.
