Књижевна манифестација ,,Драинчеви сусрети песника“, која се ове године одржава 54. пут заредом, традиционално је почела на платоу уметности на Хисару, полагањем венаца пијетета на бисту великом топличком и српском песнику Раду Драинцу. Пред љубитељима писане речи и поштоваоцима његовог стваралаштва, венце су положили овогодишњи лауреат награде „Драинац“ Славoмир Гвозденовић, државни секретар у Министарству културе Миодраг Ивановић и заменик градоначелника Прокупља Мирослав Антовић.
Сам почетак ове манифестације био је резервисан за Драинчеве стихове, које је говорио прокупачки песник Срђан Живковић, али и стихове овогодишњег добитника Славомира Гвозденовића.
Овом приликом, државни секретар Ивановић, Гвозденовићу је уручио награду, која му је припала за збирку песама „Дисање на псеће шкрге“.
У име домаћина приликом свечаности уручења награде „Драинац“, госте је поздравио заменик градоначелника Прокупља Мирослав Антовић, рекавши да су „Драинчеви сусрети песника“ једна од најстаријих манифестација у Србији, а да су награду, која се у оквиру ње додељује, добила значајна песничка имена, попут Бране Петровића, Радомира Андрића, Густава Крклеца, Миодрага Павловића, Весне Парун, Матије Бећковића и многих других.
-Честитам Славомиру Гвозденовићу, драго ми је да се добра поезија пише у српској дијаспори, боље речено заграничним областима и да нам из Темишвара, града Милоша Црњанског, долази овогодишњи добитник награде Драинац, као настављач традиције писања врхунске поезије у Банату. „Има сеоба, смрти нема“, написао је Црњански. „Драинчеви сусрети“ су манифестација која уважава српску поезију и српске писце, ма где они живели, а расејање српског народа је историјски усуд, али без прожимања матице и расејања, много тога великог и значајног не би настало у српској култури, рекао је заменик градоначелника Прокупља Мирослав Антовић.
После добродошлице песницима Драинчевих сусрета, коју им је упутио представник локалне самоуправе, присутнима се обратио и државни секретар у Министарству културе Миодраг Ивановић.
-Данас је још један значајан дан за српску културу, дан када се одржава ова манифестација и када обележавамо 80 година од смрти писца. Ово је повод да се наново подсетимо једног од најталентованијих авангардних песника између два рата. У званичној посети Темишвару и Савезу Срба у Румунији, упознао сам Славoмира Гвозденовића, који је осим по свом књижевном стваралаштву, познат и по томе што је дуги низ година био и председник Савеза Срба у Румунији и 20 година посланик у Парламенту Румуније. Као велики борац за права српске заједнице у тој земљи, у његовом дугогодишњем раду, приоритет је био неговање чвршћих веза са матицом, као и добросуседских односа Србије и Румуније, у чему је имао пуно успеха и ја му се овом приликом захваљујем на томе. Министартсво културе ће и убудуће подржавати манифестације које негују и чувају сећање на наше велике писце из ближе и даље прошлости и захваљујем се људима из овог краја, што у континуитету, остају и опстају у овој важној културној мисији, истакао је државни секретар у Министарству културе Миодраг Ивановић.
Традиционално, после уручења награде „Драинац“, беседу Драинцу је казивао и овогодишњи добитник Славoмир Гвозденовић.
-Мало је који српски песник лепше и узбудљивије окарактерисао себе од Радета Драинца „јесењи јаблан словенске сентименталности“. Сањар, заљубљеник и верник под „Хипносом“, бандит или песник под бистрим „небом над Цејлоном“ или у „бакарној ноћи Полинезије“, или, прво и последње, све до данас, песник наших душа, можда је под ведрим налетима дунавске кошаве на београдску Москву, занесењачки нама пречанским Србима слао песничке опоруке, а оне су стизале и до Темишвара, песници немају својега јутра. Није га никада имао ни Драинац, зато нам је у Темишвару од песника расипника заискрила ватра, да распламса наше жудње и одржи живом веру у љубав и све што живот значи. Ми ту ватру од Драинца чувамо у више библиотека у Темишвару и Араду, на двема катедрама србистике у Букурешту и Темишвару и српској гимназији „Доситеј Обрадовић“. Вама, поштовани пријатељи хвала што сте ме Драинчевом наградом удостојили, доделивши ми од искре и вере песникове, са његовог Орионског сазвежђа. Дозволите ми да кроз четири стиха проговорим на крају о Драинчевој и „кривици“, свих нас, које је песник данас окупио. „Књига рађа књигу, рађа се чудо, мало, малецко, оволицно, засветли оволико, нагласио је добитник песничке нагараде „Драинац“ Славoмир Гвозденовић.
Говорећи о награђеној књизи, председник жирија проф. др Горан Максимовић је нагласио да се ради о поезији, која је настала као симбиоза личних доживљаја и колективног искуства, те да се по мишљењу жирија, ради о једној од најбољих до сада објављених песничких књига тог аутора.
-Поезија Гвозденовића обједињује лични доживљај и колективно искуство и то се најбоље исказује и кроз наслов награђене књиге „Дисање на псеће шкрге“, који говори о томе да је живот арена, у којој се дешавају сурове и лепе ствари, а у судару једног и другог настаје између осталог и уметничка креација, рекао је Максимовић.
Сматра да је ова награда значајна и за српску дијаспору у Темишвару јер је ово за њих знак да матична држава мисли о њима, прати њихов рад и да их не посматрамо као неку страну књижевност, већ као некога ко је део наше културе.
-И сам Драинац као књижевник и човек увек је посматрао српску књижевност, културу и српски народ као јединствено биће, нису га интересовале границе, већ је за њега све то било као једна целина. Као главни лирски јунак Гвозденовићеве поезије појављује се српски језик у лику раскошно одевеног ,,вечног младића”, чија је богата лексика, али и родна мелодија извор и утока песниковог уметничког надахнућа, тврди Максимовић.
Додаје да је одлука жирија донета једногласно и подсећа да је на овогодишњем конкурсу за Драинчеву награду пристигло 45 књига поезије, а да је трочлани жири најпре изабрао 10 наслова, а онда и ужи избор од три књиге, међу којима је изабрана и награђена поезија Гвозденовића.
Награђени песник живи и ради у Темишвару
Славомир Гвозденовић је рођен 1953. године у Темишвару где је и завршио Српску гимназију. Студирао је на Филолошком факултету у Букурешту, а докторирао 2000. на поезији Васка Попе.
Ради се о истакнутом српском песнику, који већ четири деценије ствара, живи и ради у дијспори, објавио је до сада 40 књига поезија, од чега девет у Србији, четири на румунском и по једну на пољском, енглеском и мађарском.
Међу објављеним књигама песама су између осталог и наслови Крила и помало ватре 1979., Лирика 1981., Ведро отварање камена 1985., Подвлачење црте 1988., Српска молитва у Темишвару 1991., Корњача силази на Дунав 2013., Граница Севера 2019. Поред писња поезије, Гвозденовић је био и уредник, преводилац, антологичар и универзитетски предавач.
Поезија му је превођена на 15-ак језика, а добитник је и више значајних књижевних признања и награда у Румунији, Србији и Републици Српској, између осталог добио је одликовање председника Србије, Румуније и Србије и Црне Горе.
Гвозденовић је и члан Савеза писаца Румуније, Удружења књижевника Српске, Књижевног друштва Косова и Метохије, Друштва књижевника Војводине, а почасни је и члан Удружења књижевника Србије.
