У оквиру књижевне манифестације „Драинчеви сусрети песника“, а поводом обележавања 80 година од смрти великог топличког песника Рада Драинца, у прокупачкој библиотеци је представљена књига „Раде Драинац изабрана дела“. Ово значајно књижевно дело приредили су Драган Огњановић, др Миријана Бојанић Ћирковић, др Горан Максимовић и Јован Младеновић.
Они су навели да је књига изабраних дела Рада Драинца подељена је у четири одељка, а да је први одељак приредио Драган Огњановић, који је већ раније приређивао избор Драинчеве поезије.
Истакнуто је да је избор који се налази у књизи обимнији од претходног и да се разликује услед готово деценију дугог потоњег проучавања Драинчевог дела, особито поезије. Приређивач се определио да у избору буде нешто више песама из прве парнасо-симболистичке фазе Драинчеве поезије у односу на претходни избор, јер се у њој могла осетити снага потребна за даљи песнички развој, а у некима од њих већ се јављају неки од опсесивних мотива Драинчевог певања.
-Драинчеву поезију треба посматрати у синхроницитету и у свим фазама, јер се на тај начин види њено кретање и у тој променљивости његов песнички израз добија на пуноћи, и једино тако се и да целовито сагледати и тумачити. Свој песнички избор одабраних Драинчевих песама назвао сам „Искрцавање на Јаву“ јер сам сматрао да је ова поема парадигматска и да су се у њој сусрели сви топоси карактеристични за његову авангардну фазу књижевног стваралаштва, те да ће се они у потоњим збиркама „Бандит или песник“, „Банкет“ и „Улис“ само додатно развијати, рекао је један од приређивача Драган Огњановић.
Када је реч о трећој завршној фази Драинчевог песничког сазревања, у којој се Драинац враћа песничкој традицији и римованом стиху, приређивач се определио да изабере оне песме у којима је најизразитији Драинчев лиризам и у којима се прожимају дубока емотивност и медитативна промишљања о смислу живота, љубави, пролазности, дакле, песме у којима више нема никаквог трага његове авангардне побуне.
Друга велика целина у изабраним делима Рада Драинца је „Раде Драинац –путописи и репортаже“, које је сачинио Горан Максимовић који се већ бавио овом тематиком у тексту „Путописна проза Рада Драинца“, који је објављен у зборнику са научног скупа „Раде Драинац: ново читање“. Према речинма Огњановића, Максимовић дели Драинчеве путописне светове у две целине, односно два доминантна путописна света. Први говори о српским крајевима и јужнословенском поднебљу, а други о европским земљама и градовима.
Путописи и репортаже објављивани су углавном у листовима и часописима у периоду од 1923. до 1935. године. Највећи број текстова овог жанра објављен је у листовима „Време“ и „Правда“ али и у више других. Приређивач посебно указује на својеврсне привилеговане просторе Драинчевих путописа и репортажа: Јужну Србију и Грчку, а од градова Скопље и Париз. Указује да је Драинчев путописни поступак близак са приповедним поступком, те отуда, Драинчеви путописи имају јако изражену књижевну црту, наспрам путописа, који служе туристима за основно информисање о туристичким дестинацијама.
-Драинац по запажању Максимовића пише слично као и већина путописаца његовог времена али његови путописи имају једну особену црту по којима се разликују од других „по оној карактеристичној димензији пишчевог трагања за оном бунтовном и алтернативном страном живота, у којој доминирају људи и догађаји са маргине.“ Драинчева путовања нису само предели већ и људи са којима се сусреће и који му указују на неке посебности места на којима се нашао, а најчешће су то писци и уметници, наводи Огњановић и додаје да је закључак да су Драинчеви путописни текстови дуго били у другом плану, а да је акценат био на поезији, али да његови путописи и репортаже завређују читалачку пажњу и да су подједнако привлачни и изазовни.
Мирјана Бојанић Ћирковић нас у трећем одељку књиге упознаје са Радом Драицем полемичарем, јер је Драинац после поезије написао највише полемичких текстова и један је од најзначајнијих полемичара у историји српске књижевности.
-Осим у „Правди“ чији је стални сарадник, Драинац се полемикама оглашавао у великом броју других листова и часописа. Његове полемике са Тином Ујевићем, Велибором Глигорићем, Радованом Зоговићем, Јованом Поповићем, Ђорђем Јовановићем, Савић Марковић Штедимлијом, Марком Ристићем, Миланом Дединцем, Кочом Поповићем, Милошем Црњанским, али и са интелектуалцима и писцима окупљеним око ПЕН-а, Академије наука и Цркве представљају класике овог жанра. Горан Максимовић се овом темом бавио у оквиру научних пројеката Књижевна прошлост и садашњост на простору југоисточне Србије, огранка САНУ у Нишу, као и комплементарног интерног пројекта Истраживање књижевне прошлости и садашњости на простору југоисточне Србије и у блиским заграничним областима, објаснио је приређивач овог дела.
У другом делу овог одељка приређивач нас упознаје са манифестима и про-грамским текстовима Рада Драинца – његовим манифестом хипнизма и текстовима у којима објашњава свој изам, али и са његовим текстовима у којима промишља своју поетику као песник који је завршио са својим авангардним књижевним стварањем и окренуо се песничкој традицији.
У трећем и најкраћем делу упознајемо Драинца као књижевног критичара са истанчаним осећајем за поезију. Приређивач је изабрао два карактеристична текста у којима Драинац са усхићењем и дубоким разумевањем пише о два песника, које епоха није најбоље разумела: Растку Петровићу и његовом „Откровењу“ и лирици и схватању живота Владислава Петковића Диса.
Последњи одељак у књизи су „Црни дани“ – Драинчев ратни дневник. Јован Младеновић се потрудио да отклони све недоумице и сумње у погледу аутентичности овог постхумно објављеног Драинчевог дела. Упоређивао је различите машинописе и рукопис на основу кога је Радивоје Пешић објавио прво издање „Црних дана“. И сам приређивач Сабраних дела Драинца Гојко Тешић је пронашао неке недоследности и измене у оригиналном тексту, те је стога објавио овај рукопис у два тома: у четвртом и деветом.
-Изабрана дела Рада Драинца престављају ново поглавље у читању и истраживању књижевног стваралаштва Драинца. До сада је његово дело објављивано углавном парцијално и жанровски диференцирано – најчешће као избори поезије, ређе прозе и дневничких записа. Намера тима који је приредио ову књигу била је да читаоци могу да свестраније сагледају Драинчев књижевни рад и да неки будући истраживачи своју пажњу посвете свим областима Драинчевог стваралаштва, јер Драинац је био заиста свестран аутор. У жељи да Драинчево дело коначно заузме место које му припада у канону српске књижевности, надамо се да смо још једном дали допринос који ће значајно утицати да се то догоди, закључили су приређивачи књиге „Раде Драинац изабрана дела“, на промоцији у Прокупљу.