Књига мр Радоја Костића „Бесмртници Гвозденог пука“, према речима аутора, настала је као резултат потребе да се презентују имена и подаци палих јунака из овог пука, који су својим жртвовањем у одбрани домовине допринели да он буде проглашен најбољим пуком српске војске у ослободилачким ратовима вођеним у периоду 1912. до 1918. године.

Највећи део књиге је посвећен подацима о погинулим ратницима који су се борили у саставу Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“. У овом делу, аутор је поштовао хронолошку методу, дајући податке о погинулим ратницима, прво у рату са Турцима 1912. године, а затим у наредним ратовима. Прво су обрађени подаци о погинулим официрима, где је аутор успео да за 62 погинула официра истражи и презентује податке о чину, командној функцији, месту одакле је, као и тачан датум и место погибије.

-У посебним поглављима дати су подаци о погинулима у појединим великим биткама у којима је овај пук учествовао, закључно са погинулима у пробоју Солунског фронта и борбама за ослобођење Србије 1918. године. Истражујући у разним архивима, првенствено у Војном архиву у Београду, затим у подручним архивима у Нишу и Прокупљу, прегледајући књиге умрлих у црквама и истражујући архиву Окружног суда у Прокупљу, Радоје Костић је успео да идентификује око 80 одсто погинулих официра, подофицира и војника овог пука, рекао је историчар Петко Марјановић, говорећи о допуњеном издању књиге „Бесмртници Гвозденог пука“ Радоја Костића.

Он је додао да ако се зна да су се у овом пуку Првог позива борили војници стари до 31 године живота, онда се може сагледати слика једне страшне трагедије и демографске катастрофе, која је задесила овај крај.

-Довољно је истаћи да је према службеним подацима Краљевине СХС, у Топличком округу после завршетка ових ратова остало 6675 ратних сирочића, од којих је 2446 било без оба родитеља, нагласио је Марјановић.

Аутор ове књиге Радоје Костић је истакао да није успео да идентификује све одликоване ратнике и да је то данас и немогуће.

-Остаје осећај искреног жаљења да сам изостављањем макар једног имена учинио непоправљиву неправду према јунаку. Утолико пре што се ради о људима који су учинили све да би будућим генерацијама створили боље услове за живот у слободи. Урадили су то јер су били васпитани да вреди живети само у слободи своје народне државе. Били су то људи који су улагали више у своју државу него што су добијали, укључујући и сам живот. Цео њихов живот, док је трајао, био је састављен од пожртвовања, које је проистицало из дубоког осећања дужности, нагласио је аутор Костић.

Да ли ће будуће генерације у Србији бити достојне својих предака, то сада не знамо и то ће време показати. Али ако неко жели бољу и сигурнију будућност Србији, онда је дужан да се увек сећа моралне величине и пожртвовања својих предака, поручио је Костић и нагласио да ће нам будућност бити онаква како се односимо према својој прошлости.

Мр Радоје Костић, у књизи „Бесмртници Гвозденог пука”, у издању Народног музеја Топлице, дао је списак, погинулих и носилаца највиших одликовања – „Карађорђеве звезде” и „Медаље Обилића”. На основу дугог и мукотрпног истраживања  Костић је успео, како каже, да сакупи податке за око 80 одсто учесника ратова 1912–1918. године. Дато је, по имену и презимену, ко је где, када и како погинуо. Кад се све сабере, долази се до невероватних података: у Кумановској бици у току два дана погинуло је 80, у борбама за Прилеп 160, а за Битољ чак 245 бораца, а у кратком Другом балканском рату пало их је 228. У Првом светском рату, само у току 1915. Године, живот је положило 520 Топличана, а аутор је успео да нађе податке за 350. Овде су и имена сахрањених у „Плавој гробници”, на Зејтинлику, у Алжиру, Тунису…